Учитељ

КЊИЖЕВНОСТ 165

довео у везу и с законом о еволуцији (не само у смислу дарвинизма, него у најширем), онда би још и могло бити говора о поређењу са законом о гравитацији, али овако... скок је и сувише велики, и као што се види врло је много потребно, да би се могла празнина премостити.

На стр. 38. Мара која је свршила основну школу у паланци (или је може бити још у њој) пише своме другу, који је отишао у гимназију у Београд „од речи до речи“ (!) овако: „О теби увек мислим, тебе свуда видим, у игри, у раду, при јелу и са чежњом очекујем почетак ферија, када ћу те моћи загрлити и рећи да сам увек твоја и да ћу увек бити и остати твоја.“ Само ненормално дете, које је сувише раним читањем романа изгубило своју детињску природу, могло би овако писати. У осталом и цела је приповетка ненормална, јер дечје се љубави само гзузетно или у не. нормалних људи могу онако развити, како је онде приказано. Ми смо сви били и као деца заљубљени, и знамо, како смо и ми, као и сви наши другови и другарице, брзо те љубави заборављали. Памћење је чуства у деце уопште слабо и само сред ненормалних или неких нарочитих прилика може бити и друкчије.

Психологија је уопште у овим приповеткама врло слаба, и то тим више упада у очи, што се овде не износе дечје погрешке које се сваки час могу међу децом јавити, изазване каквим случајем, стицајем извесних прилика, или као реакција дечја на одређене поступке с њима (а таких примера има доста н. пр. у Спенсера, Адлера, професора етичке школе у Њујорку, Ферстера и других) но погрешке жарактера, који је такође створен рђавим домаћим ааспитањем. Ту немају нимало (или бар готово нимало) утицаја на стварање характера детиња ни природа у њему ни природа ван њега, ни даља његова околина ни друштво уопште, ни важнији догађаји у животу дететову, — не, ту се све одређује једнострано или утицањем родитељским, и сасвим је природно, да нам таки характери не могу доћи природни. Аџић је ту ишао сасвим Салцмановим трагом и само се у једном случају ослободио од свога учитеља, — и ту нам је одмах дао и најбољу ствар у овој књизи. Најживље је написана приповетка о Диганском ва спилтању, најистинитија је од свих и једина, која чини утисак оригиналнога рада. Ту немамо онога неприродног стварања дечјег характера, но праве доживљаје. И по овој приповетки могли бисмо закључити, да би нам Аџић дао много бољу књигу, да је имао смелости, да стане на своје ноге и да иде својим путовима, овако је пак идући за Салцманом, а понекад изневеравајући и овога и сврћући час овом час оном дошло до једне мешавине, која је и њега самог помела, а која ни друге неће моћи упутити, куд треба.

С колико пак мало критике Аџић располаже, показује и овај пример. Аџић наводи из Бена ово: „не може се доказати, да је ма ко икада био заиста побуђен на вредноћу примером пчелиним и с основом се може сумњати, да је икада ма која животиња