Учитељ

204 УЧИТЕЉ

ауторитетом код својих ученика, а никако нека не тежи да целим својим радом искључиво тежи да тај ауторитет задобије. Највећа опасност да учитељ поколеба свој ауторитет избија из саме тежње за задобивање тог ауторитета, управо за изнуђавање истога, док међу тим треба да замисли, да му законским правом припада, јер у првом случају рађа се код деце сумња у његов ауторитат. У колико се мање сумња учитељ у себе и у своје ученике, у толико му је лакше одстранити свако неповерење и сумњу њихову у његов ауторитет; јер ако ученик осећа, да му је учитељ свестрано предан, да хоће целим својим радом да се њему посвети, и да све оно, што учитељ од њега захтева, иде у интерес самог ученика, тада ће јачина моралног надмоћија првога изазвати потребно осећање уважења овог према звању а личности учитељеве, чак и у оним ученицима, код којих је то осећање дело хрђавом васпитања, или хрђавог примера било сасвим изгубљено. Нема никаквог дисциплинарног средства, помоћу којег би могао учитељ на силу поставити ауторитет за ученике. Дужност учитељева је извор; рад је његов сагласно са позивом основа, а лично опхођење са ученицима треба да је чувар његовог ауторитета. | : ( ж

Учитељ који хоће да придобије уважење својих ученика, не мора тражити њихову наклоност или одобрење. Никаква већа награда не може бити за учитеља да његов рад, нити му ишта може допринети толико сталне радости у његовој тешкој дужности, као љубав и уважење његових ученика према њему. Али као што се не смеду ученици силом гонити да налазе у учитеља ауторитет за себе, тако исто не сме се ни на силу изнуђавати њихова љубав и расположење. Љубав њихова према учитељу треба да избије као слободан плод његовог наставничког рада, његове моралне и духовне бриге за своје питомце, као природна награда за његово поверење према једноме и љубав према другоме. Није за осуду ни оно, када се извесни учитељ стара да задобије љубав и поверење својих ученика, али у дечијој природи налази се дубока тајна, услед које се дете предаје свом љубављу и уважењем ономе, ко уме да га потчини себи. Дете то разумеи злоупотребљава влашћу онога, ко, из бојазни да не изгуби свој утицај, постаје сувише слаб у својим захгевима, — ко, желећи да сачува љубав дечију, страхује да осуди или казни оно, што је за осуду или што је потребно осудити. Учитељ, који се труди да задобије љубав и наклоност своје деце, не достиже свој циљ. У течају извесног времена он ће се можда тешити уверењем, да је задобио њихову љубав, али кроз извесно време убедиће се у сасвим противном: увериће се, да је изгубио и већи део оног уважења, које су му указивали ученици; увидиће да још више постаје зависан од њиховог фактивног расположења.

Проф. Цилер: Ауторитет није својство, које се ствара човечијих положајем. Он се не достиже само спољашњим средствима,