Учитељ

мисли 205

не може се он јавити по наредби онде, где га нема. Зато може бити васпитач да га нема, и ако жели да га задобије. Зато, пре него се васпитач примио да управља, треба да влада средствима, помоћу којих се задобија ауторитет. Истина, положај је учитеља и васпитача такав у односу према питомцима, да он сам им помаже у велико развитку њиховог ауторитета. На овај је положај тек спољашње помоћно средство, али само ако се у дотичној личности већ налазе зачетци ауторитета, независно од спољашњег положаја; ако ли таквих зачетака нема, онда нема говора ни о ауторитету, сам му га положај не даје. Основа ауторитета налази се у надмоћију разума и воље, које избија из самог дела, а не из празних речи Без овог услова нема ауторитета. Ауторитет васпитачев изражава се у томе, што он добива свестрано и обилато надмоћије умно над децом, те се деца свестрано предају руководству васпитачевом, послушно се крећу стазом, коју им је он одредио, потпуно убеђени, да је то најбоља од свих стаза. Аугоритет даље претпоставља код васпитача поступни строго издржани начин рада, који истиче из свесног појимања одређеног циља, удешавања својег плана са дотичним условима времена, места и средине рада: начин који не допушта колебања нити попуштања приватним побудама. Ради испољавања свога рада потпуно слободно и независно, васпитач треба да влада снажним, одлучним карактером, свежином и бодрошћу духа, оштрином ума, досетљивошћу, једном речи оним особинама, чији збир представља таленат педагога практичара. Каква год неразмишљена наредба, лакомислена неостварљива претња и тд. не слажу се с ауторитетом васпитачевим и подривају поверење према њему. Надмоћност разума, искуства, размишљања и издржљивости карактера сачињава силу, пред којом се мора покорити питомац, бедан знањем и искуством, који нема одређених погледа и правца, неспособан за самосталан систематски рад.

Духовно надмоћије, помоћу којег васпитач задобива ауторитет, треба да опазе и добро осете деца. Где када треба оно да сеу свој сили испољи, те да учини на ученике необичан утисак. Али не сме никада бити вештачки изведено, провидно, јер таква средства убијају сам ауторитет. Они доказују да васпитачу оскудева стварна унутрашња сила и вештина да се одржи на висини свога позива. Најпотребније својство ауторитетног васпитања је поштен и отворен начин његовог рада. Лукавство. па макар из каквог чистог извора потицало, не слаже се са достојанством васпитачевим, већ помрачава његов педагошки такт. Тако исто и надувеност, старање бити сувише важан, рачунајућн на ефект, истицање свог знања и способности, па и сваки покушај укочености и непријатности, смета задобивању ауторитета.

Монтшен: (Ре 1 ташиноп дез Епапт) Васпитач не сме зло. употребити ауторитетом и гушити његовом силом сваку самосталност код ученика. Он је дужан саслушати ученика, дозволити му да изнесе свој суд Сократ, а доцније и Аркезилај најпре су приморавали своје ученике да говоре, па су после они говорили и