Учитељ

ФЕНЛОН 291

кнада за сва понижења и трпљења: Фенлон је већ гледао свога ученика као краља и себе као првог министра. И тада, на неколико месеца пред победу код Депона, долази, једно за другим, смрт херцегиње и херцега од Бургоње. То је за Фенлона био свршетак свега :

„Ја се не могу одупрети вољи Божјој која нас убија. Он зна да ја трпим; али најзад то је његова рука која удара и ми то заслужујемо. Треба се одвојити од светаи себе самога, треба се сав предати намерама Божјим“. |

Последње две године, то је полако умирање његовог унутарњег живота. Повучен у Камбре, он живи на племенит и узвишен начин. Сваке године држи проповеди за време поста у једној од вароши своје диоцезе; сваке суботе служи мису у катедрали и исповеда; са својих 200 000 ливара издржава у својој кући читаву војску пријатеља и рођака. Са Госпођом Гијом још једнако општи преко једног племића и за време последње болести, која је трајала свега недељу дана, тражио је више пута да му се чита Друга посланица Св. Павла Коринћанина: у њој је било неколико омиљених израза Госпође Гијон. ИМ тако умирући, он је прелиставао своје успомене, изгнанство, своје порушене снове и — мистична уживања која је имао поред своје пријатељице...

„Ви сте могли видети, у осталом, да су се моји осећаји према Фенлону, у току ове непотпуне студије, мењали често до противречности. И ја осећам да би ми сада било готово немогућно. обухватити га једном формулом“: то су две реченице са последње

Леметрове конференције. Има у њима доста истине, и то нису само _ учтиве фразе намењене углађеној париској публици. Пишући 0 Фенлону, Сен-Симон и Бринетјер виде у њему, на првом месту, амбициозног човека, Волтер и д'Аламбер — грађанина и филозофа, ||. Низар — утописту, Фаге — аристократу, Леметр — мистика; једно |

време чак било је јако у моди гледати у њему најпре литератора, у његовом Телемаку „ремек дело француског стила“ и „најбољу књигу написану на француском језику“: овога пута, то је сигурно била заблуда. Али би се ипак у Фенлону могле издвојити три црте које јасније падају у очи: он је био мистик, аристократа и амбициозан. И можда још опет Леметр има право кад, задржавајући обе те особине, гледа у њему најпре мистика: Фенлон је, најзад, целу своју будућност и све своје снове принео на жртву мистицизму. Многи би данас хтели да виде у Леметру вођу „антидоктри- · нарне школе“ на супрот Бринетјеру; међутим, напротив, то је.

баш то одсуство сваке „школе“, та незваничност, која се код њега допада. И, остављајући на страну све остале врлине његове, има

једна која нарочито даје привлачност овим конференцијама : то је.

непретенциозност. Леметр се задовољава тиме што нам износи сјајну анализу Фенлонова живота, и то је све што је требало оче195