Учитељ

1

Т НИКОЛА Ђ. ВУКИЋЕВИЋ 263

одлични просветни рад није добио никакво признање од овостраних државних органа.

Године 1816 и 187" написао је и четири дела катихизиса под насловом : „Просшрани Капитизис“ (два дела); „Прва настава у вери“ пи „Крашки Кошитизис“. Уз сваку ову књигу написао је и Упутсшво, како да се предаје. Ово су све до најновијег времена били једини уџбеници за верску наставу у овостраним школама.

| Знаменит је историјски документ за школе наше и његова: „Бесђда“, коју је говорио 1863. године 6. октобра при освећењу новог здања српске учитељске школе у св. Ђурђевској порти, а тако исто и „Говор о заслугама Д-ра Ђорђа Налпошевића“, што је држао 25. октобра 1887. године у спомен овог свог најближег пријатеља и учитеља, како често и сам говараше.

Поред тих књига и листова, што напоменусмо, писао је он у своје млађе доба лепе и поучне чланке по српским календарима и другим озбиљнијим листовима.

Оженио се 4. октобра 1854. године и узео је по срцу мила друга: Меланију рођ. Ракић из Сомбора с којом је изродио леп венац од шесторо дечице, али није био срећан, да их све одхрани и види удомљене. Троје му је деце узео Бог већ: одрасла момка и девојку и једно мало мушко дете. Преживели су га само двоје деце: вин Бошко и кћи Вера удата тамо за д-ра Давида Коњовића, адвоката и земаљског посланика. Но он је трпељиво сносио све те ударе природне са речма преблагог Јова: „Бог дао, Бог узео!“ и нашао је утехе у својим унучадма, који су га до последњег дана разведравали и љубили.

Никола Ђ. Вукићевић се потпуно одужио земљи из које је поникао, народу, у ком се родио, цркви, која га је однеговала и школи, којој се посветио.

Нека му је слава и хвала!

Нови Сад, · на Ваведеније, 1910. А. В.