Учитељ

262 У чи те љ-

написао је подужи чланак у листу „Световиду“: „Призниц % тгладноводно лечење“. У „Српском Дневнику“ од 1853. г, написао је значајан чланак: „Неколико речи уз часни пост“, који је врло велики утисак учинио на читаоце. Прерадио је и посрбио Шмитову причу: „Коза уол Тапепђито“ под именом: „Милана“, за, српска децу; а прво важније и самостално дело, што му је отворило пута у књижевнике јесте: „Огледало тришћанске добродешељи“ (или Житија Светих), што му је откупила царска накладница за школске књиге (К. К. Зе ЊБисћ Уемас) у Бечу 1899. год. За тим напише: „Библијске повести Новог Завета“, па онда: „Изјасњење св. литургије, вечерња и јутрења“ (штампано у више издања); даље: „Спомоћна књига за разјасњење црквеног појања“; а највише му је разн"ло глас дело: „Мисли о пачину како да се у дужу православне вере ч према потребама народним у ред доведу цржвено-тросвешни одношаји српски“. Дело је штампано 1965. г. и добило је награду Матице Српске од 25 дуката. Тим се делом послужио Орп. Нар. Црквени Сабор од 1964. и 1865. кад је спремао Уредбу за српску народну автономију на црквеном, школском и имовном одношају, а то му је дело привукло највише пажње, те га је Матица Српска изабрала за свог почасног члана и члана Књижевног Оделења, а Орпско Учено Друштво у Београду за свог почасног члана.

Кад је српска влада у Београду године 1868. расписала била награду за најбољи српски Буквар са читанком и славенским Букваром, написао је то пок. др. 5. Натошевић а за њега је. кад је већ примљен био му Орбији и у Црној Гори, написао Упутаство, како да се предаје тај Буквар уз очигледну Упутство је то награђено са 76 дуката а од Кнеза, Николе одликован је 1870. г. орденом Данилова. реда Ш. степена.

Године 1873. написао је: „Земљопис за српске народне школе у Угарској, а 1874. г. и „Слике из повеснице српске“ и „Слике има повеснице Уеарске“ и те је књиге испунио тако занимљивим податцима из прошлости српске у овим крајевима, да су врло добро послужиле учитељима у историјској настави не само за основне него и за више девојачке школе. Али се баш тај патриотски рад Вукићевићев није свидео државним органима и тому је сметало, да није добио дозволу да носи одличје, које му је 1893. г. о четрдесето годишњој прослави његовој наменио био српски краљ, а сметало му је и у том, да за 50 годишњи тако