Учитељ

512 УЧИТЕЉ

врши. Тада треба показати само лице школино, а наличје види и у таквој ситуацији онај, који је за то позван.

Да је колега, који је правио примедбу, пошао с овога гледишта, не би онако говорио, тим пре, што је тробојка символ, једна ознака нас Срба, те, према томе, једно васпитно средство.

Да напоменем ради потпуности то, да је ово билоу школи једног старог учитеља, као наставника потпуно несавремена. Успех у настави у тој школи био је врло слаб, али су ред и чистота били потпуно примерни. -

13.

Једна, између многих, недаћа наше народне школе јесте делимично и стално изостајање ђака од школе. Како је настава обавезна за четири године, законодавац је прописао школ. одбору дужност, да се стара да свако уписано дете не само проведе четири године у школи, него да у истини доврши четири разреда. С тога је дао право одбору да кажњава неуредне ђачке родитеље. Али су у много случајева и ово право и ова дужност постали потпуно илузорни.

0 делимичном ђачком изостајању, т.ј, изостајању с времена на време по дан-два због домаћих и др. послова и да не водимо рачуна, с тога, што и ако та изостајања знатно ометају правилан и равномеран рад у школи, она ипак не доносе ону штету ђацима, коју им чине стална изостајања, управо одметања од школе. Ова одметања не ометају наставу у своме току, али доносе ненакдну штету дотичним ђацима, јер их остављају са свим неписменима, и ако се воде по школским књигама као ђаци по неколико година.

Колико су таква изостајања честа и многобројна па, према томе, и штетна, видеће се из ових примера:

1. У Азбуковици сам нашао (1907) да стално не долазе:

У У. школи у два одељења 36 ђака, 32

» АРА » “> У » » 0. 1. » >» » „2 15 » » Љ. » 2 > » 18 = ред.

2. У Мачви (једном делу) (1908) на 14 школа, које су имале 21 одељ., уписано је било 1453 ђака. Стално није долазило 147 ђака, а то чини више од пет на одељење, или десет на школу. — Као што се види, проценат одметнутих ђака од школе и сувише

је велики. Што је још интересантно, било је ових „ђака“ са свим од“ раслих, па чак и — ожењених. Као што се види, они су дуже

ђаковали но да су редовно ишли у школу, али су ипак остали неписмени.

да што је овако! — Сваки сељак не уме да цени вредност писмености и школовања, а многи и не зна шта је писменост, па с тога или никако и не пошљу своју децу у школу, или, ако не пошљу, они их после годину, две, или три задрже од даљег