Учитељ

592 УЧИТЕЉ

чек може убити клице сваког даљег напретка; без индивидуалних супротности друштво би морало постати што и мравињак. Баш тежњом за изједначењем противности челичи се енергија у раду. Потпуна једнакост у знањима и циљевима најпосле би без сметње одвела у збрку свих побуда друштвених; тиме би нестали свест о срећи и даљи разватак културе, пошто се срећа као таква може осећати само у противности ка несрећи, нови заједнички циљеви морају да се јаве као лични пре него се израде као општи или изједначе у заједничке циљеве.

Ну потребно је да ступањ образованости разних сталежа у народу не буде тако различан, да разумевање говора једног ступња образованости наилази на сувише велике тешкоће код других ; још је потребно да изМеђу највиших и најнижих стуџњева образовања постоје многи спојни или посреднички ступ. њеви. Тиме могу они из највиших и они из најнижих ступњева доћи посредно у додир, пошто се гранични (правилније рећи додирни) ступњеви образовања могу узајамно разумевати. Таква лествица образовања, чије најниже пречаге не смеју бити сувише ниско, за препоруку је из многих разлога, у које се ја овде не могу потанко упуштати.

На послетку не треба да се превади важност ошштег образовања за стварање карактера. Искључивим обрззовањем у по. зиву јако се развија и потпомаже егоизам и то неразуман и кратковид егоизам. Тиме се негује онај такозвани „практични дух, који иде само за тековином новаца, суровим чулним уживањем и прекомерним луксузом. Опште образовање учи да се бавимо предметима не само ради њихових материјалних користи; оно ствара, или би бар требало да ствара, истински и несебичан интерес, тако звани иншерес за самим предметом. Већ из тог узрока учење старих језика много утиче на образовање карактера омладине, пошто није само учење за хлеб, што то чини занимање с једним предметом, који нема тако звану „практичну вредност“. Ова „практична вредност“, која се у педагошким расправама врло често ставља на прво место, ствара онај прости, обични смисао, који има као једини идеал у будућности што бржу и већу тековину и све презире, што не служи овом идеалу или чулном уживању. Код омладине треба створити идеалан смисао, који у самом објекту тражи задовољство. Све доцније опште обра· зовање ништа не користи, оно постаје гола униформа, која сама по себи не може да измени човека, који је у њој.

Ја мислим да сам доказао како опште образовање не само да може подићи опште образовање, него да је оно основица вишег естетичког уживања, друштвеног узајамног односа и донекле основица заједничког мишљења, осећања и рада. Свакојако овде се претпоставља да постоји довољна подела рада, која тек пробуђује потребу за општим образовањем. У једном друштву, у коме постоји скоро једно једино занимање, јесте за то потребно