Учитељ

594. Учитељ

лософско учење ће увек остати ствар академског образовања. Али све науке и вештине морају бити схваћене у смислу једног философског гледишта на свет и тако предаване ; философија. мора бити !п сопетећо, а не !п ађафтасјо општег образовања. И овде ће прву улогу играти наука о језику; она даје не само у граматици и синтакси конкретну логику, већ и као наука о књижевности · пружа у исто време историју гледишта на свет, пошто се ово у извесном времену огледа у књижевности. На послетку философ. ском знању иде на руку и учење једног страног језика, потпомажући матерњи језик. Сваки језик разлаже дати очигледни свет у апстрактне делове на свој начин и опет их саставља, на свој начин у говор. Отога знањем различних језика учи се више него ма чиме другим разлика између мишљења у посматрању и мишљења у речима; јер исто ово што је мишљено при посматрању бива у различним језицима на друкчији начин расветљено и састављено. 'Тиме јасније излази независност онога што се мисли од језика. Из тога се види да истина припада посматрању, а њеп израз језику.

„Да и остале дужовне науке могу и морају бити прожете философским духом није потребно да напомињем. Објашњење начина како оне то усвајају и показују, одвело би ме сувише далеко. Код природниг наука изгледа у питању, да ли оне признају филосефску садржину. Њихови представници већином одбијају од себе философију, да би се држали онога, што зову искуство. Али баш.то њихово није искључиво искуство. Прошла су времена кад се мислило да се морају све науке претворити у природне науке и сви покушају за то нису испали за руком. По мом мишљењу и природне науке не могу а да се раније или доцније не прожму духом теорије сазнања и само тако ноће да одведе свеза која постоји између њих и духовних наука у противности,

које се не могу решити. Тиме је уједно речено да механистичко .

гледиште на свет не може све људско знање, осећање и вољу да схвати и одреди; оно је престало да важи као једино могућно м научно гледиште, ма да у екзактности свога начина схватања превазилази све друге. Није више ни довољно, јер је једно нешто, ма и: мање тачно и одређено, боље од једног екзактног ништа. Није моја ствар да овде доказујем или цртам једно гледиште на свет, али бих опет хтео да изложим јасније потребе за његово стварање. Ја хоћу на име да укажем на то, како материјализам и механистички поглед на свет не могу бити никакво гледиште на свет у правом смислу, било у религиозном, било у антирелигиозном, или у философском. Могу се спољашњи свет и његови материјални или механички процеси до појединости утврдити, може се испитати механичка веза целог света, па ипак се у томе неће никад наћи стање човековог добра. Говором, изразима лица, покретима, физиолошким и анатомским променама се људи про"матрају, али никакво непосредно схватање туђег веселог и невеселог стања. Ниједан физиолог још није нашао у мозгу човека,