Учитељ

596 УЧИТЕЉ

1) Уметност (цртање) треба да служи практичноме животу и да буде општенародна.

2) Сваки одрастао човек треба да уме разумети уметност,

8) Графичка писменост обавезна је за свакога.

Овде бисмо могли да метнемо тачку. Ако је цртање језик облика и боја а знање тога језика у многом погледу корисно, какви су још докази потребни о корисности цртања у погледу васпитном и општеобразовном 2

Но да не би оно што смо рекли било празна фраза за оне, којима су потребни опипљиви докази о корисности предмета, ми ћемо пажљиво и по могућности детаљно расмотрити значај цртања са гледишта општег развитка и васпитања ученика.

Уверен сам, да ће се многи зачудити кад чују, да цртање учи човека да правилно гледа. Израз „научити се гледати“ звучи некако необачно. Сви смо ми доста учили у животу и знамо пословицу: „Човек се учи док је жив“, Но зар је човеку доиста потребно да учи гледати“ Наравно, јесте. У процесу „гледања“ игра улогу нерв за осећање светлости, тако звани видни нерв, оптички апарат (око) и мозак. Као што се зна, све што нас окружава јавља се на очној мрежици у виду обрнуте слике. Та озбиљна незгода отклања се прилагођавањем. Осим тога, сав видљиви свет јавља се новорођеном детету као једна чудновата мешавина тамних и светлих пега. За њега нема просторних односа, ни облика у правом смислу речи, нити боја. Све сиво, без облика, и све у једној равни. У кратко, овај исти свет дете види другчије, него ми, одрасли. Треба много времена и труда, па да човек научи гледати у потпуном смислу те речи. Но добијањем слике на очној мрежици и њеним спровођењем у мозак, још није испуњено све што је потребно за правилно „виђење“. И у отвореном оку мртваца огледа се исти тај свет. Потребно је још разумевање и тумачење слике у мозгу, тј. нужно је разумно гледање. Томе постигнућу разумнога гледања околнога света баши помаже настава цртања.

Има један прост и сигуран начин да се испита наша примчивост за видне утиске, или, другим речима, у колико разумно гледамо: то је цртање на памет. Често се каже: „Знам добро ту ствар“, но правда захтева да. речемо, како је приближно, површно. Ове дотле, докле нисмо у стању — наравно, ако умемо да рукујемо плајвавом — да нацртамо тачно дотичну ствар на памет, ми је у суштини мало знамо. И ко каже: ја већ знам ту ствар, но не могу да је нацртам, тај у суштини само обмањује себе. Кад би се у његовој свести јасно престављао облик датог предмета, он би га могао и нацртати. Као што умесно примећава, Виол-леДик, „десетину пута пролавимо ми поред неке ствари и пажљиво је гледамо, зато што нас интересује: ми мислимо да смо је са свим запамтили у погледу општег облика и појединостима. Но падне ли нам на памет да је нацртамо, тада ми изналазимо на