Учитељ

112 МОРЕ И БОВОЈБ

Последње дакле објашњење избора налази се у карактеру, т. ј. у ономе што сачињава својствено обележје индивидуе у психолошком смислу и разликује је од свих других индивидуа исте врсте.

Но да није и карактер или — да употребимо општији израз — личност; ја“, оно што је за нас узрок, да није и то од своје стране нека последица која има свој узрок» Без сваке сумње; но нама овде није задатак да се бавимо узроцима који њега стварају. Наука о карактеру, коју је, има више од четрдесет година, Стуарт Мил тражио под именом етологије, није још створена, нити је, како ми изгледа, близу да то буде. Кад би је било, ми би смо имали само да примимо њене резултате, не покушавајући да залазимо у њену област; јер ићи непрестано од последица ка узроцима, у бескрајност, значило би поступати по начину метафизике. Још једанпут да нагласимо, у погледу предмета којим се бавимо, да је карактер последња чињеница, прави узрок, и ако је за другу врсту истраживања последица. Да приметимо, узгред-и у виду просте сугестије, да је карактер — то јест „ја“ у коме он толико реагује — крајње сложен производ у чијем формирању суделују: наслеђе, физиолошке околности пре и после рођења, васпитање, искуство и т. д. Исто тако може се тврдити без претеривања, да оно што сачињава карактер, јесу пре афективна стања, неки својствени начин осећања, него интелектуална радљивост. То је онај општи начин осећања, онај. стални тон организма који је први и прави покретач. Кад њега нема, човек не може хтети, као што ће нам патологија показати. И пошто то основно стање може да буде, према саставу индивидуе, чврсто или несигурно, постојано или променљиво, енергично или слабо, има три главна типа воље — јака, слаба и колебљива —- са свима могућним ступњима и нијансама ових типова; но, понављамо опет, ове разлике долазе од карактера индивидуе, који зависи од њене личне конституције: ван тога нема ништа друго да се тражи.

Ми се дакле потпуно слажемо с онима који одричу да сама надмоћност извесног мотива објашњава вољу. Надмоћни је мотив само један део узрока, и то увек најслабији део, премда највидљивији; и он има дејство само у толико, у колико бива изабран, т. ј. у колико улази као саставни део у суму стања која у даном тренутку сачињавају „ја“, и у колико се његова тежња за прелаз

допада. Супротно је немогуће. То је једна тако јасна психолошка истина, да су је стари народи били већ уврстили у ред аксиома, и требало је да буду написане чи таве књиге метафизичке, па да се она помрачи.