Учитељ

БОЛЕСТИ ВОЉЕ 115

у радњу придружује оној групи тежњи, које долазе од карактера, те сачињава са њима једну нераздвојну целину.

Нема дакле никакве потребе сматрати „ја“ као неку битност, или га стављати у трансцендентну област, да би му се признала властита узрочност. То је једна врло проста и јасна искуствена чињеница; супротно се не би могло разумети.

Физиолошки узето, то значи, да се вољна радња разликује и од простог рефлекса, где једноме утиску следује само једна контракција, и од сложенијих облика, где после само једног утиска долази скуп контракција; и да је она (вољна радња) резултат потпуне нервне организације, која и сама показује природу целокупног организма и реагује у том смислу.

Са психолошког гледишта значи, да вољна радња, у њеном потпуном облику, није просто преобраћање неког стања свести у покрет, него да претпоставља учешће целе оне групе стања свесних, или полусвесних, која сачињавају „ја“ у даном тренутку.

Према томе имамо разлога да обележимо вољу као једну индивидуалну реакцију, и да је сматрамо као нешто најунутрашњије у нама. И ако је „ја“ једна последица, оно је и узрок, и то у најстрожијем смислу, тако да може задовољити све захтеве.

У кратко, видели смо да је од најпростијег рефлекса до највише вољне радње неосетан прелаз, и да је немогућно одредити тачно моменат где почиње права воља, т. ј. лична реакција. Од једног до другог краја низа разлика се своди на двоје: на једној страни крајња простота, на другој крајња сложеност; на једној страни реакција увек иста код свих индивидуа исте врсте, на другој реакција која се мења према индивидуи, то јест према особеном организму ограниченом у времену и простору. Простота и трајност, сложеност и променљивост иду напоредо. ;

Јасно је да су, са гледишта еволуције, све радње биле у почетку индивидуалне. Безбројним понављањем у јединци и роду постале су органске, специфичне. Почетак је воље у оној особини живе материје да ради, а њен је крај у оној другој особини коју има жива материја — да се навикне, и баш је та нехотична радљивост, утврђена за увек, оно што служи као подлога и оруђе индивидуалној радљивости.

Но код виших животиња моћ наслеђа, случајности рађања, непрестано прилагођавање на разнолике услове у сваком тренутку, не допуштају индивидуалном раду да се утврди ни да узме један

УЧИТЕЉ : 8