Учитељ

О ДЕЧЈОЈ ЛАЖИ 301

К лажи дечијој по племенитим побудама треба се односити "веомо смотрено. Треба имати на уму, да деца поимају истину на "свој начин, да она имају своју истину и своју лаж, и да се она само постепено могу проникнути опште човечанским идеалима. Ако „деца одступају од идеала истине одраслих, али не одступају од свог идеала, то не значи да она лажу. То значи: да постоје за децу и одрасле два мерила за истину, и не треба карати и кривити „децу за то, што она, будућа су деца, све мере својим дечијим аршином, суде и раде по свом, као деца, а не као одрасли. Другојаче не може бити. Овде се ми сусрећемо са законима природе, а не с лажом.

Исто тако треба да смо снисходљиви кад сретнемо код деце случај где истинитост расуђивања зависи од осећања љубави, од расположења или нерасположења према човеку. Од таквог субјективног додавања у својим расуђивањима деца се могу ослободити само с великом постепеношћу, од једном захтевати од њих објек"тивну истинитост немогуће је. Не заборавимо, да и одрасли вољно и невољно, са знањем и без знања, често подчињавају своја расуђивањм утицају своје симпатије или антипатије или распожењу према лицима, класама, сталежима, народностима, погледима, тео“ ријама, друштвеним циљевима.

„У опште не треба тежити да се деца, што је могуће брже, преводе од њихових дечијих погледа на лажи истину к погледима одраслих и у том циљу стално скретати дечију пажњу к фактима моралног живота, оцењивати их и анализирати. Таква усиљена етичка испитивања лако могу изазвати болесно етичко самосазнање и привремену етичку зрелост, могу децу начинити казуистима, који ће озбиљно расуђивати и препирати се о великим моралним силама. човеховим. У неке деце савесност постане толико болесна, да сеу сваком одговору, чак простом „да“ и „не“, ограничавају сав ја мислим“ или „може бити“, често у души шапатом, а некад и гласно. Прецизан одговор, без икаквог ограничења, не може се од њих добити никаквим средствима. Један дечак, који је волео да прича фантастичне приче, исповедио је, да, чим остане сам, одмах би по стотину пута понављао реч „не“ у слабој нади да ће то бити забележено у небесни списак његових многих неистинитих прича, те да би му се опростило све у прошлости и будућности и да би му уништио његову кривицу. Други се дечак дуго време плашио, да, кад умре, не испашта, слично Ананију и Сапфиру, за какву случајну и, може бити, за какву без знања учињену неправду.