Учитељ

350 УЧИТЕЉ

радикалне и недовршене Психологије Брентанове и застарале Фолкманове било је оправданије поменути одличне кратке уџбенике Јерузалема,: Витазека и др. Вунтовој Физиолошлој Психологији, најзад, било је свакојако место онде где и Циеновој. Набрајањепсихолошких часописа било је, наравски, са свим непотребно. Међутим било је много потребније и потребно поменути велика дела: Фехнера, Хелмхолца, Штумпфа, Рибоа и др., која испитују поједине области душевног живота. Незгодно је, најзад, што г. П. помиње дела којима не зна време ни место публикације, као што је случај са оба дела Т. Рибоа“ Овим смо завршили г. Петронијевићев „Увод“ у његове „Основе емпиријске Психологије“, увод, који је пре свега, као што смо видели, сразмерно и сувише велики и на многим местима и сувише нејасан, да би оправдано могао носити своје име.

Први део, Елеменши свести, почиње једанаестим параграфом, где је изнета „подела свести на елементе“. Овако незгодан израз. — подела свести на елеменше — мисли г. П. да може употребити за то, што су по њему елементи „прости састојци свести“. Међу тим су психички елементи само научне апстракције“ и нису никад. и нигде дати као „прости састојци“. Елементарни односи субјекта према објекту“ су пог. Петронијевићу свест и воља. Г. П. место свест говори и свесност. Међу тим несумњиво треба разликовати индивидуалну свест као целину (Вемивазејп) од свесности (Везиз5!ће; управо ступња свесности) која припада сваком поједином психичком садржају кад исти пређе праг свести, т.ј. кад га постанемо свесниљ Исто је тако нетачно што г. П. координира свест и вољу, као да свест није шири појам, коме је појам воље субординиран. Г. П. под тим „елементарним односима“ разуме вероватно пасивну рецеттивност и спонтшанештеш (активност) свести. О овоме ћемо,

у осталом, и доцније говорити.

„Да су сензације и емоције битно различни садржаји“, за то наводи г. П. два разлога. „Прво, сензације се односе на објекте спољнег света, а емоције на наше ја. Ја не могу рећи: ја сам. бео, топал, и тако даље, али могу рећи: ја сам жалостан, ја сам радостан “5 Какав је то разлог, то се арпоп не увиђа. По Кондиљаку н. пр. исто је тако оправдано рећи: „ја сам бео“ каои „ја сам жалостан.“ Ово г.П. тврди, у осталом са Липсом, кога

1 Ова је психологија са свога застарелог најстаријег (првог) издања преведена. (не добро) и на српски: Основи емпиричке Психологије, „превео и местимице допунио и разрадио“ проф. Свет. К. Матић, (Београд, 1898.) Зашто г. П. овде у опште ни речи не вели о нашој психолошкој литератури 2

2 Осн. емп. Пе., стр. 63.

8 ђ. стр. 66.

4 Уипа, Отипаг. а. Рз., 5. 34. 5 Јове о. сва 5: 145:

6 Осн. емп, Пе., стр. 67.

7 Таррз, 0. с., 117.