Учитељ

508 Учитељ

путника није било много и они би се у лађи лепо наместили, али ми смо тај број путника увећали за толико, да смо у кабинама 'П класе били веома сабијени. Лађа и иначе није била велика, више је одређена за пренос робе него за путнике. У кабинама је било“ кревета за спавање.

ЈУ. Од Одесе до Београда.

Пошли смо из Одесе 4. септембра у 6 часова у јутру. Сви 'смо били на крову да посматрамо Одесу и море. „Болгарија“ се "лагано одмицала из пристаништа, пролазећи кроз тишму других пароброда, и најзад изиђе из луке на отворено море. Више од једвог часа уживали смо у лепој панорами Одесе, која нам се по"степено губљаше из вида. Сви смо били узбуђени; неко чудновато "осећање завлада човеком кад се нађе на широком и дубоком мору, изложен несигурном тлу, које се сваки час може узбуркати. Ма да висмо путовали далеко од обале, ипак смо били забринути, јер 'смо били невични морском путу. Нарочито су даме своју узбуђеност јасно показивале, а мушкарци су их храбрили, и ако су и сами осећали то исто што и колегинице. После вожње од три часа, поче подухавати мали ветрић, од кога се вода узнемири и доби „мале пенушаве таласиће. Већој лађи не би ови ништа могли сметати, али нашој малој „Болгарији“ и толико је било доста, она се љуљушкаше. Многи од нас побледесмо, отпоче мука у стомаку и мутљавина у глави. Најзад, није могло бити без повраћања. Неки се одужише Црном Мору, на доста незгодан начин, Ни ово стање није дуго трајало: ветар се утишао и сад је било лепо изићи на кров и посматрати делфине, како излазе на површину воде, иду за лађом и опет се загњуре.

Тек око 4 часа по подне „Болгарија“ остави море и уђе у дунавски рукав Килију. Сад смо се осећали сигурни и безбрижни, лица нам се разведрише, настаде шала, смех и песма, која је привукла пажњу свих путника и бродског особља; поткапетан је највише био одушевљен, и овом његовом осећању дао је израза на тај начин, што је за екскурзисте послао десет боца пива. Ноћу смо се мало могли одмарати, јер нам је код сваке станице сметала лупњава од утоваривања и истоваривања робе и вика матроза и обалских радника, а на станицама смо се задржавали по 3—65 часова. Због тога задржавања нико нам од бродског особља није умео тачно казати кад ћемо стићи у Галац.