Учитељ

530 УЧИТЕЉ

шњава»> Чисто физиолошки то се објашњава укрштањем оптичких нерава.!

Да „физиолошки супстрат. за опажање дубине мора (дакле) постојати и код монокуларног гледања“,“ тврђење је хипернативистичко, јер Херинг, класични преставник нативизма, како га Вунт називље,3 објашњава то бинокуларним гледањем., Г. П. је ово побркао с емпиристичким тврђењем да и једно око има услова за —- ма и несавршено — опажање дубине.“ Врло неодређено и за то нетачно вели г. П. да субјективни центар вида „лежи у предњем делу главе недалеко од очију“, док се та тачка по Вунту да одредити („218 Мшејрипк! дег Фе Огећрипке ђедег Аигеп уеттдепдеп бегадеп““.)6 Најзад, није јасно, зашто г. П. наопачке излаже емпиристичку и нативистичку теорију: прво „у односу на дубину“, па онда тек „у односу на опажање површине.““

Вунтову теорију простора, теорију комплексних локалних знакова, критикује г. 1. врло детаљно, — што он у осталом, и ако што не вели, чини са Ебингхаусома — а није, међу тим, ни изложио ту теорију. Јер г. П. само вели да Вунт претпоставља различне „локалне знаке а не вели, шта су они, не помиње, нарочито, интензивне локалне знаке, које је Вунт додао Лоцеовим, а који су по њему последица конвергенције линија вида за различне даљине; то су осећаји конвергенције који су за те даљине „сразмерно фино мерило“. Да Вунтова теорија значи „стварати из ничега“, речено је и сувише смело. Комплексни локални знаци нису — ништа. Да псижички спојеви „не садрже, упоређени са елементима из којих се састоје, никакав вишак у особинама, већ (да) се новина њихова садржи у једном минусу особина“,1% може сад наједном тврдити најмање сам г. П., кад нам је раније, као што смо видели, већ рекао, да су психички спојеви такви спојеви у којима се „елементарни састојци истина нејасно распознају али ипак распознају“; па ипак ти спојеви по г. Петронијевићу „пружају (дакле) нечег новог чега у. њиховим елементарним састојцима нема“ ;:: дакле пружају — један вишак.

Г. Петронијевићево излагање некакве хипотезе о постанку „простора питања код слепорођеног без мрака“, нисам могао да разумем; та хипотеза, бар како ју је г. П. врло нејасно изложио,

1 Хдећеп, 1. с.

2 Осн. емп. Пе., стр. 194.

8 Мила, ата. д. рћ. ВБз., Ва. |, 5. 661. 4 Мапа. тпдг. 4 Рз., 5. 168. 5 (сн. емп. Пе.. стр. 189.

6 Мип4б,, ашпдг. д. Рз., 5. 157. " Осн. емп. Пе., стр. 195

8 Ерфпоћацз, 0. с. 5. 468.

9 Мипа, Згипаг. а. Рз., 5. 159. а0 Осн. емп. Пе., стр. 197.

11 Тр. стр. 182.