Учитељ

ЛЕТОПИС ОСНОВНЕ ШКОЛЕ 587

род то интересовање одржава усменом, а образованији део писменом књижевношћу.

Код нас у Србији не постоји леп и користан обичај, да писмени чланови породице опишу како буду знали и умели живот својих предака и свој, и да то оставе у аманет млађима. Аутобиотрафије и мемоари такође су ретки, чему је узрок младост нашег државног и културног живота, и потцењивање тога посла. Ретка. је и „чишула“, с именима умрлих, која свештеник у цркви или о задушницама спомиње. И образованијим људима изгледа проста залудница радити посао који неће за живота донети ни части, ни славе, гласа, или црихода. На против, образованији и писменији „људи, требало би и овај посао први да почну, па и друге у те послове упуте. Писање породичних хроника и летописа, колико би помогло писмености, општем образовању и поуци живих чланова породице, толико би вредело и будућим, а можда и политичком и културном историку, приповедачу и романсијеру. На основу једне једине записане речи, пронађене у кубету Богородичине цркве, Иго пише читав роман, и васкрсава једну епоху, а Валтер Скот, из старих предања, хроника и рукописа ствара читаву серију лепих слика из средњега века, какву нам нису могли дати историци од заната.

Стари српски летописци и хроничари нису ни издалека слутили важност свога посла, па су ипак, онако мало писмени, оставили грађу коју разрађује велики број учених људи, а преко њиховога рада користе се данашње, а користиће се и будуће генерације. А оригинални стари рукописи, сматрају се за драгоцености. Један од наших старијих писаца прича. како је у Петрограду видео на столу једног богатог Руса, у стакленој кутији, део даске, са некадањег крова просте, сеоске куће његових предака, који он чува као дратоцену реликвију.

Српски учитељи, који су у маси први прихватали сваки леп, племенит и користан посао, не обзирући се на то како им се друштво одужује, могли би се, дакле, прихватити још једнога благородног посла. Они би могли да упуте у своме месту бар неколико лица у вођењу породичних летописа. Сами учитељи, на доколици, могли би прибрати према усменим и писменим подацима све што се зна о њихову месту, људима и њему, школи и учитељима. То би и за саме њих, и за оне који ће после њих доћи, било од непосредне стварне користи. Нека се прикупи и мали део грађе, боље је него ништа. Не мора се страховати од будуће критике, и од не-