Учитељ

608 У пи ТИЕ ЈБ

текста Св. Писма“, а г. Вујици Петковићу замерају што „по где где уноси под наводницима и речи из Св. Писма“. Ово замерају Вујици, а Милу и Р. Митровићу замерају што се нису строго држали текста Св. Писма!! Па и писац ових рукописа није се тога строго држао, ал то за њега не важи!

А да овај начин излагања није најбољи за децу види се из чланова о Адаму и Еви, и из читанке за ТУ раз. стр. 73.

3) Радовану Радовановићу замерају што „у уџбенику за Ш раз. прво објашњава молитву, лре и после учења, па после их иззноси на словенском језику“, а тако је урадио и писац ових уџбеника, па те замерке код њега нема! У осталом, ово је и правилно. Замерка је ова неумесна, и ако ју је написао — на жалост — професор педагогије.

Сад тек да видите, читаоци, чуда доследности и савесности:

4) Као добру страну овог њиховог најбољег рукописа изнели су то „што је грађа програмом одређена доведена у тешњу међусобну везу, те нам целокупно градиво излаже све догађаје у њиховој узрочној вези“, а, у исто време, као ману овог истог рукописа наводе: „Што је градиво у уџбенику изнео оним редом. Боље би било да је узео овај рад“. И после му они праве нов распоред, који је исти као у Миловом рукопису, па то код њега нису похвалили! У једно исто време п мана и врлина!

Према овоме, није истина да суу овом, по њихову мишљењу, најбољем рукопису, догађаји изложени у узрочној вези, јер кад би то било, онда му не би онџи правили нов распоред градива, нити би му замерали што је градиво, у уџбенику за ТУ раз., изнео оним редом, који му они сад поправљају.

5) У добре стране овог њиховог најбољег рукописа референти су навели и ово: „У уџбенику за ТУ раз. изложено је „Вјерују“ онако, како је оно у ствари и постало, т. ј. као резиме свеколиког градива овог предмета“, а међу тим, правећи му нов распоред градива, баш за то Вјерују они сами веле: „Символ вере могао је доћи или са свим на крај, после заветине, или на 10. месту између Цара Константина и Ћирила и Методија.“ | у

Дакле, и то није исшина да је Вјерују дошло „као резиме

свеколиког градива овог предмета“, јер кад би то било, онда му не би они одређивали ново место, нити би имали потребе да кажу: „Могао је доћи“. ; 6) У добре стране овог њиховог најбољег рукописа референти су навели и обећање. „Што ће писац унети у уџбеника слике од нашег најбољег сликара“. То исто обећање учинили су и писци: Владета, Миле, и Р. па то њихово обећање (разуме се, ако им се рукописи приме) референти њима не само што нису уважили, него им немање слика приписују у рђаве стране !

7) Код некојих рукописа референти замерају што у њима није казато које би слике и где дошле, а за ове рукописе не кажу је ли то код њих казато. За сумњу је, јер би они и то навели као добру страну, као што су за то казали за рукопис са знаком Р.