Учитељ

666 УЧИТЕЉ

редован случај код свију учитељица; противе се; беже од школе; псују и грде учитељицу; искачу кроз прозор, а кад она јури за њима, бритвом и ножем секу скут од кошуље као Краљевић Марко од доламе; неће да стоје, клече, ни остану у хапсу; не трпе ни прекор, камо ли прут; често су учитељице морале, одмах ту из кан.

целарије у шк. згради или дворишту, звати кметове у помоћ, да.

умире и савладају ђаке... Ето последица, које невештине, које честих премештаја, чиме су и ђаци и сељаци прешили и пркосили, и навикли сматрати учитеља као једну сеоску играчку. Тако нала-

зило се људи, којима је био понос насрнути на учитеља или учи-

тељицу, па се та традиција и доцније одржала. Ту их је „јунаштво“ најјевтиније коштало и најлакше им пролазило.

7. Н. Н. учитељица 1. 11. 1888. — 15. Х. 1890.). Оцењена ја првог испита одличном, другога слабом, а трећег врло добром оценом. Износи се њен живот у селу; жалбе на неуредно похођење школе, и невођење рачуна о школи, чему се она није надала од пријатеља њенога мужа, који су „порадили“ да она дође у село... Карактеристична су места преписке, у којој, на учитељи чина мало писмена, каткад пргава акта, сам „председник суда и школе села Н.“, извештава о чему „госпону настаницу“, и скида „од Говорнос“... Њен ауторитет спрам њега, „силе“ у оно време, био је ништаван. Прича се њено даље премештање, школовање деце, пензионисање због слабости, повратак (заједно с мужем) у село, и смрт у селу као пензионисане учитељице, 14 година после последњег испита у том селу... Износи се борба, коју је њен муж у селу водио противу писаца летописа, и пакосна злоба, коју је

болест појачавала, те писцу није ни мало помогло скромно и

исправно понашање спрам једне и ако слабе, али ипак некадање — учштељице. Њихов дућанић био је зборно место завера и писања тужаба противу учитеља. Кад је она умрла, и дућан остао празан, смањили се и пријатељи и настајали су тренуци кајања... И писац је, праштајући често зло које чини из простоте и необлагорођена срца, ипак, по смрти његовој запалио му свећу, и, с осталима, дао прилог да се има чиме сахранити, велећи: „Нека му је Богом просто!,..“

ФАИ о мишшељ (1 ЖЕ 1690. = 7. А. 1611) Ианосисеа живот и рад једнога старца, кога село памти само због несугласица са женом и ћерима, а по рукопису види се слаба писменост. Он се, вели при крају писац, свакако до сада с његовом баком помирио, на „овом“ или „оном“ светур А ћериг Ко зна, да ли их

А а а

Оља ри5

! 6 а а А