Учитељ

ПОЛОЖАЈ ПЕДАГОГИКЕ У САДАШЊОСТИ 637

догађаја, које су изложене опасности часне самообмане. А о проблемима, који тада избију, треба мислити у њиховим почецима, могућности, које се скривају у човеку, пратити од њихове основе.

Још опаснија него једностраности психолошкога рада јесте рђаво прикривена склоност, де се педагогика идентификује са физиологијом, психологијом и патологијом детета, да се пусти, да се педагогика сасвим изгуби у науци о детету. Овако грубо, као што ја овде обележавам ту погрешку, она се дабоме чини заиста ретко; али у неким круговима, и то у круговима оних, који сами не раде као наставници и васпитачи али ипак много и самостално мисле о проблемима васпитања младежи и добра младежи, није ретко мишљење, да су педагогу доиста потребне разне подобности ненаучне природе, такт, талент, рутина у опхођењу с децом, престиж ауторитативне личности, познавање средстава за дисциплину, да се педагогика као систем користи и искуствима васпитачевим али ове ствари чине се као мање битне, неексактне, пре свега ваннаучне. Оно што је на педагогици научно долази из физиологије, психологије, патологије; научна педагогија исто значи што и наука о детету.

Тако непознавање педагогике, које је поникло из расположења времена, могло би се оставити да само собом пропадне, кад мода у овом случају не би претила да постане озбиљна опасност. Испитајмо дакле, шта наука о младежи не може учинити за систем педагогике и за стручни рад практичнога педагога; такво размишљање ће разочарати, умерити, али ће извесно и бити у стању, да нам покаже пространо поље задаћа поред задаћа науке о младић. ском добу, и то, ја бих рекао, управо педагошких задаћа. Како су данас многобројне снаге на раду, да реше проблем о школским клупама, о украсу за зид, ложењу и ветрењу школских просторија, шпартању и словима наших школских свезака и књига, човек не може да се ослободи утиска, као да средства поступно постају важнија од сврха, споредне ствари и узгредне појаве важније од средстава. И што у педагошкој књижевности апсолутно претежу научна, са великим апаратом обрађена антрополошка и психолошка · испитивања, то се овај утисак још појачава. А ипак је тако несумњиво истинито, да банално звони: изучавање детета и његово васпитање су две ствари. У другим временима опширна ексемплификација и доказивање могло би се сматрати као сувишно, али не више и данас, када опажамо, да се све више и више у једном курсу за антрополошко и психолошко мерење гледа упуство за учење