Учитељ

638 УЧИТЕЉ

другога и за васпитање. Ма како да је драгоцена, ма како да је важна психологија за цело полагање основа настави и васпитању, ма колико да ни једном наставнику доиста не шкоди знати о де тету све што год је познато и поуздано, ма колико да је наставнику потребна школована подобност, да децу посматра, да разуме унети се у њихову индивидуалност — при свем томе мора се са свом оштрином нагласити: постављање наставника само по себи није постављање посматрача, експериментатора, научнога испитивача, већ постављање човека, који ради, који утиче на живо градиво, подобно за супротно утицање, а то је сродно а не идентично са утицањем уметника, који ствара с погледом на сврху, уопште по плану, а често и по инспирацији једнога тренутка. Намера практичнога педагога није: како ћу мерити рад чула, интелигенцију, обим воље код дететар већ: како ћу васпитати чула, мишљење, вољу 2 Пеихолог изучава, како на разну децу утичу разне васпитне мере, које данас припадају наследном добру човечанства, а како нове дидактичке и педагошке мере; педагог напротив примењује их. За психолога је болешљиво, закржљало, глупо, морално сумњиво, рђаво дете исто тако важно, драгоцено, интересантно, исто тако чињеница, као и нормално, добро развијено, морално здраво; али за педагога ови типови значе исто тако из основа различне задаће, почетне тачке за рад, који унапређује, поново уздиже, поправља; погрешке, слабости нормалнога детета психолог бележи, констатује, објашњава, а педагог их сузбија, негира. Расположење психолога према његову објекту испитивања јесте објективност, стварност, равнодушност наспрам вредности и безвредности, научна радозналост, докле практичнога педагога морају љубав према детету, одушевљање за сврхе, којима оно треба да се води, задахнути као дубљи мотиви, да би га учинили подобним за преданост своме позиву, за службу људима и њиховој будућности. Нека се о положају наставника према психологији цени, како се хоће, једно је извесно, да су практично учење другога и васпитање и теориско изучавање детета две ствари, и да се дугогодишњим бављењем о психологији понајпре научи радити психолошки, али не и учити другога и васпитавати. Право изучавање психологије по себи није упуство за васпитање, јер практична педагогија је баш и једно и друго, вештина и техника; и само уколико је она савесно рађење технике, она се може научити, она је примењена наука; уколико су за васпитавање и упућивање потребни углед васпитачеве личности, која непосредно утиче, његово искуство, његов такт,. његов