Учитељ
ОПШТА ПЕДАГОГИКА 637
се задовољавамо тим, да написана реч пређе праг схватања. При томе нам је сасвим споредно по коме знаку деца, препознају реч, јер је скроз непотребно да деца одмах упознају све делове и сва слова. То ми пропуштамо потпуно ученичкој индивидуалности, који ће знак код неке написане речи бити најпре издвојен. Са бројем речи повећаваће се и број тих знакова, ако се хоће да се оне међусобно разликују, док најзад не буду сви значајни знаци схваћени. Тачно тако, како мало дете учи да слуша и разумева, треба да учи и да чита. Детету се говоре речи. По чему их оно препознаје, није наша брига. Да то препознавање није по одређеним редовима гласова, уверава нас психологија детета многобројним примерима. "Осим гласа најчешће се задржи у свести какав карактеристичан вокал, какав одређени ритам, какво одређено кретање висине тона, и то код разне деце не увек исто. Зашто да, према томе, при читању децу тиранишемо, и свој да намећемо исти пут за развијање» „Неко ће написану реч запазити по њеној дужини, друго по понављеној појави извесног слова, или неког слова које упада у очи по ширини. Сви ти знаци доцније помажу да се речи схвате, све их дете мора једном научити. Које ће од њих научити у почетку, можемо мирно поступити дечјој индивидуалности, само кад оно научи да разликује једну написану реч од других, и познаје њену одређену садржину. Што се слободније деца развијају, то ћемо па и неусиљеније доћи до циља.
Пошто свако даље везивање нових посматрања, за већ познате психичке садржаје, још јаче утврђује та посматрања, нећемо ни ми пропустити, да се при показивању предмета помене његово име. Написана реч биће везана с једне стране за ствар, а с друге за изговорену реч и представе говорних покрета. Ми ћемо опет препустити индивидуалности ученика, који ће пут он изабрати, т.ј. да ли ће се написана реч везати директно са садржином, или ће изабрати пут преко изговорене речи. Ми знамо да су конпоненте говора различне снаге код разних људи, па стога наметати свој деци исти пут, значило би борити се с природама. Пружимо обе могућности, а пустимо дете да бира!
Оно збиља није могуће баш све речи писменога говора научити на овај начин. Но то није ни потребно. Кад су најближе ствари дечјег искуства везане са њиховим написаним речима, и могу "се читати, тада је лако прећи на читање реченица. Учитељ напише на картонима (стоји. |СЕДИ], |пишеј,- |тРЧИ|, или |ЈЕВЕЛИК, |ЈЕЦРН| итд. и тада може лако састављати реченице за читање, н.пр. |ЧовЕК| |СЕДИ!.