Учитељ

УЧИТЕЉИ —- ХЕРОЈИ 1087

обесним срамоћењем, скотским понижавањем. Од кад на Косову турски полумесец претеже српски крст, а круну Лазареву преоте Бајазит, — племе је српско тлачено. Убијани су му и дух и тело. Бездан, — као каква страшна и ненасита аждаја — била је увек отворена да прогута и смрви све српско. Страшна олуја није престајала облачити српско небо; Србину у ропству и сјајно сунце беше тамно. Српска се земља одевала костима својих синова, а умивала се крвљу њиховом. На Србиновом телу рана је рану притисла, и не беше места за нове клинце, за нове резове турских ханџара. Вековима јадикујући и плачући за рашчереченом децом својом скаменило се срце, очи сузама прекапиле, само је уздах уздах престизао док није допро и до нашег поколења. Из крви и костију палих мученике и јунака, — поред жудње да васкрсне изгубљена слобода народна, да се очај у снагу прелије, да ишчили страх а учврсти поуздање, — никла је и цветала освеша народна. ЧОсвету је тражио понос народни, да осветом душманима ублажи вековне болове своје. Непријатељи наши били су прегли да утру српско име и свако српско обележје у Старој Србији и Македонији у срцу државе Душанове. Понети саучешћем и братском љубављу пошли смо сви ми да одбранимо и закрилимо нашу српску браћу, да зајемчимо сваком слободу и спокојство. Родољубље и бојни поклич позваше нас све под државну и народну заставу, да — под закриљем крста, носећи у души Бога Правде а у руци оружје победимо или да и ми изгинемо.

Бог Правде био је с нама. Победи наше племе! Алиг — и победа узе свој откуп. Родитељи остадоше без синова и потпоре, деца без хранитеља и заштите, народ без доста својих грађана. — Ево је стара и изнемогла мајка без сина, без потпоре своје старости! Ево сеје без мила брата! Ево нејаког чеда сад и без оца а без мајке! Ево нас без друга и пријатеља ! —

Драги Мито! 20. год. учисмо српску децу да љубе свој народ и своју отаџбину; 20. година говорисмо им да тужно Косово није освећено, да Српство није уједињено ! 20 година говорисмо да вечно живи — ко умре за отаџбину! — Говорили смо, ако нисмо веровали да и ово наше колено може бити ти косовски осветници, да можемо и ми умрети за отаџбину — и. вечно живети нисмо се надали да је зато ово наше доба, јер није дано свима да проникну тајне Божје. — И ти си, драги Мито пошао у свети рат за ослобођење и уједињење потлаченог Српства, за проширење наше државе, за њену величину и за славу народну. Са многима и ти си дао све, па и сам живот твој. Слава ти! Слава и свима другима који за ову земљу смрт претрпеше! Песници ће вашу смрт достојно опевати, а српске виле ће вам венце славе оплести и ваше — ма и мртве — главе — као светитељским нимбусом — украсити !..

Али, драги Мито, ми смо људи, слаба створења везана животом и сграстима јаче за земљу но вером и надом за небо. Кад си пошао на војну, ти си се опростио са мајком са: Збогом мајко!