Учитељ

УМРЛИ УЧИТЕЉИ У 1913-14. год. 1041

нио из наше средине из нашег ово земаљског живота — али му је дао у награду вечни живот и покој. :

Бог да те прости, драги Рашо!

Вечна ти памет! Мих. М. Стан.

т Жарко Стојимировић учитељ у Горњанима среза поречког

2. фебруара ове године угасио се је живот једног младог ч0века, који је целог свога века племенито мислио и радио — умро је Жарко Стоимировић учитељ у Горњанима и један од слободо· умвијих учитеља нашега доба.

Биографија Жарка Стојимировића врло је кратка јер јен његов живот био и кратак и обичан. Рођен је 1887. године у Рудној Глави где је и основну школу свршио. Гимназију је учио у Зајечару и Неготину а учитељску школу у Јагодини где је 1906. године положио учитељски испит зрелости са врло добрим успехом. Учитељевао је у Рудној Глави, Мосни, Шаркамену, Мајдан пекуи Горњавима. И то је све.

Жарко Стојимировић је био човек ретка карактера и једин ствених догледа. Био ми је и друг и пријатељ и када се год у ми: слима пренесем у доба мога школовања, мени тада и нехотице изађе пред очи једна светла слика, слика једног доброг друга који је имао дубоку душу, који је имао добро срце. Са таквом душом и са таквим срцем он је корачгао кроз живот смело као плебејац али и као роб својих дужности. Уморен од тешког учитељског рада и заморен у животној борби, он ми је писао као човек који је већ предосећао смртну катастрофу: „Обећао си да дођеш у мој славни Пореч. Али кад ћеш»! Гледај да то урадиш бар о Ускрсу јер ми се све чини, да ни Учитељску Скупштину не могу дочекати.“ Његове су се речи врло брзо испуниле и он је, не дочекавши ни Ускрс, крајем последњих зимских дана склопио очи у једном малом селу крај реке Шашке удаљен од културе, од људи и од сваког мисленог жавота.

Сећам га се врло добро. Са огромном дозом идеала и са правилним схватањем учитељског живота, ступио је у службу да обара све оне догме, које су кужиле савремену школу и да поведе огорчену борбу са свима оним елементима, који су ћифтински пркосили току савременог друштвеног живота. Али када је први пут у животу јасно подвикнуо оне Флоберове речи; „Ја називам ћифтом све што ниско мисли“ — гомиле проданих створова појуриле су, да га сруше, да му не даду да мисли, ради и живи. Као изгладнели гавранови они су кљуцали у осетљиве нерве његове док су једнога дана успели код врховне просвете хијејархије да га преместе по казни: за то „што се није понашао онако, како то доликује народним учитељима“ и за све време своје владавине није му се хтело издати решење о томе само да се овај не би жалио Др-