Учитељ

1048 УЧИТЕЉ

Један, по имену Крста, црномањаст, крупан човек, орловског носа, поштена лика, отворено ми рече: — „Мани се свега и не тражи ништа. Ако устражиш прирез, проћи ћеш као и Алекса“ (учитељ који је премештен). „Преместише човека за пра Бога.. Од народа ти неће бити ружно, само се чувај кметова и капетана.“

Ја сам с поверењем слушао шта ми је Крста говорио. Ах то време. Народ тада беше наш идеал. Ми се радовасмо и одушевљавасмо да будемо с њим, да имамо његово поверење и симпатије да будемо борци за права његова, да будемо духовне вође његове. То беше доба најчистијег идеализма учитељског, у коме бесмо одрасли и васпитани, са којим бесмо запојени још у школи, по омладинским скуповима и дружинама у Београду, читањем ондашње књижевности и дружењем с ондашњим апостолима новине и друштвеног преображаја чије нам идеје беху тако примамљиве. Поносили смо се, улазећи у народ, да и ми будемо апостоли те струје, која је наговештавала препорођај, нов систем државне управе са најширим слободама и највећим правима народа. Маса народна беше многима идол, коме ваља служити, за који се ваља жртвовати. Зато се нисмо либили од сељака, зато смо се радосно с поверењем, дружили са њима, делећи са њима и добро и зло, учествујући душевно у њиховим радостима и жалостима, саосећајући са њима њихове патње, радујући се са њима њиховом добру. —

Ја и Крста седели смо у собици, у којој наместих оно мало ствари, што донех, на један креветац у углу. На махове сам само помишљао на непријатност што ћу ноћити у овоме ћумезу. Ипак сам с пажњом слушао причања Крстина, који причаше историје разних учитеља ове школе, које је он, као најближи сусед, најбоље познавао, чинио им разне услуге и са њима се највише дружио.

У собу уђе млад отресан сељак, отменог, поносног држања. На глави имађаше црн шешир с вели «им ободом, који при поздраву скиде, на себи фини чојани фермен „са свиленим аршом,“ кошуље „шесетњака“ беле као снег, лепе шарене сељачке чарапеи фиксоване опанке.

Приђе мени и престави се. То беше задругар ПН и највеће задруге Петровића у В.

— Послао ме бата, рече, да дођеш кући на вечеру ; чули смо већ да си дошао.

У путу његовој кући срели смо његовог суседа Попадића. И то беше, као што сам после видео, велика и богата задруга. Управо те две куће беху најјаче и најчувеније не само у В. ноиу целом