Учитељ

Политика и школа «

у заседи, смакне председника своје општине само зато "да би се курталисао политичког непријатеља; или када министар изиђе пред бираче са демагошким програмом, обећавајући им земаљски рај, па онда — добивши

посланички мандат — заборавља народне интересе и свом снагом баца се на трговачке спекулације које му донесу богатство — онда у том случају можемо за-

иста говорити о злу. Онда је то друштвена несрећа против које се сваки честит грађанин мора борити, али борити — у томе је тежиште питања — не против егзистенције партија као таквих већ против 60лесних и покварених типова, који их злоупотребљавају. Иначе, странке су толико исто одговорне за неваљалство појединих својих чланова колико и локомотива за експлозију, коју је проузроковао њен машиновођа. Али баш и у том случају, у случају дакле социјалне трулежи, када нас грађанска свест о заједничком добру неминовио позива да уђемо у праведну борбу против корупције и тиме запливамо у партијску хуку и буку, баш и у томе случају ми, наставници и ђаци, морамо школу оставити на миру. За нас она мора бити храм интелигентне солидарности, у који ступају само достојни. Улазећи у разред морамо да оставимо пред вратима своје политичко убеђење, па да се предамо раду и вишим аспирацијама онога божанственог нагона културних људи који командује да се иде напред. Оно што ми мислимо као партијски људи то можемо казати после часа у кафани или на улици. За наставу та ствар нема никакве вредности пошто је субјективне природе и подложна критици и заблуди. Па и онда наше партијске дискусије биће дискусије цивилизованих људи, који умеју да поштују туђе мишљење и туђе достојанство. У томе се састоји сва суштина политичког такта. | |

Читалац би се могао запитати како, према оваквом схватању односа између школе и политике, стоји питање о политичком васпитању школске омладине. Класична подела васпитања јесте она која разликује три