Учитељ

148 Учитељ

па - _

делу осећа, а не учи, онда бисмо се, с друге стране, могли запитати: Шта деца боље и брже осећају: моралне или естетичке: елементе у лектири2....

У својој раније објављеној књизи „Дечја књижевност српска“ г. Шевић је извео један смео закључак, па га и сада понавља: Да су учитељи ти, који су омели правилан развитак дечје књижевности. Али одмах за тим Г. Шевић нам чини једну малу концесију т. |, да учитељи ипак могу писати за децу, али“ им претходно, треба проширити теоријску спрему.

Отуда је у овој књизи питање о дечјој књижевности тесно“ проткано са питањем о образовању учитеља. Ти делови у књизи“ заслужују наше живо интересовање, колико својом оригинал ношћу, толико и више извесним смелим, али и тачним кон-' статацијама. а

Г. Шевић је правилно осетио да се ниједан посао, најмање васпитачки, не може пргвилно обављати, ако се дубље не уђе у научне методе. Ма да се учитељ не спрема за научара _ или уметника „он мора познавати науку и уметност“. Заблудаје да је учитељу довољно само практично припремање за позив. Наше учитељске школе не дају никакву научну спрему. Из њих се износи полутанство и празна енциклопедијска надменост. Уџбеници, што их учитељи пишу, су без научне основе | и вредности, јер учитељи не уче нигде шта су то методи једне“ науке. А „без тачнога изучавања метода једне науке нема ни: тачнога метода како се она предаје у школи“ (стр. 12) Учитељске школе дају сваштарство: уче се методике свих предмета. а пропушта се да се кандидат „опријатељи с методом бар“ једног предмета“.

Припремање за учитељ. позив треба поставити на широ ма потпунијој основи. У учитељску школу треба улазити доцније: _ кад се стекне јаче опште и научно образовање. Г. Шевић пледира да се кандидати, пред стручним припремама за ПОЗИВ, упуте и у дубље проучавање једног изабраног научног предмета у тежњи да схвате врело и развитак правих“ научних метода. Само ћемо се на тај начин спасти заблуде у „свемоћкост методике и формалних ступњева“ !...

ж _