Учитељ

184 Учитељ

се моралност не може основати. Кад н. пр. дете лаже, не треба. га казнити него га „пресрести с презрењем“, казати му да му

се у будуће неће веровати и томе слично. Кад дете чини добро,._

не треба га награђивати, да не би чинило добро ради тога да: му је добро.

Морално васпитање има дакле најпре да образује карактер. Карактер је способност за поступање по максимама.

Притом је у почетку реч о школским максимама, а потом O· максимама човечанства. Послушнвост припада „ученичком ка-. рактеру“ и она се може створити притиском или својевољно..

Последња је важна, али и прва је потребна. Младићева послушност је различита од дечје и састоји се у „покоравању

правилима дужности“. Дужности, које су потребне за оснивање

моралног карактера код деце, могу се у њима развити примерима или наредбама. Такве дужности морају потицати из природе ствари и оне се деле на дужности према себи самом и на дужности према другима.

_ Као што се из изложенога Види, Кантова морална настава нема везе с религијом. Нарочито за доба, које одговара.

народној школи (о томе се он не изражава прецизно), изгледа да Кант није желео религиску наставу. Религијски појмови претпостављају теолошко знање, а младеж, која још нема по-

јам о дужности, не може да схвати непосредну дужност према.

_ богу. Ако се деци хоће да да појам о највишем бићу, не треба то чинити путем чистог подражавања („мајмунски посао“) него

путем који одговара природи. „Најпре се мора све приписивати.

природи а потом се и ова приписује богу“. И без апстрактних

појмова о дужности увидеће деца да „постоји један закон дужности, да се не треба да опредељују пожудама, коришћу

и томе слично, већ нечим општим што се не управља по UO—

вечијим ћудима. Али прво мора учитељ сам да створи себи

овај појам“. |

Последње речи подсећају живо на Песталоцијево цртање морално-религиозног развитка дечјег. И Кант хоће да објасни појам о богу помоћу појма о оцу, „при чему се врло успешно може указати на јединство људи као у једној породици“. Разумљиво је што Кант ову мисао није даље развио.

У другом делу своје критике практичког ума, у „учењу о методи“, излаже Кант „како се законима чистог практичког