Учитељ

Почеци језика и мишљења код примитивног човека 443

који јасно одају тенденцију напада, која се у њему скрива. Или, ако се у ток представа, које прати афект, појаве такве, чије су објекти присутни, показује се онда на њих знацима, ма да при том не постоји никаква сврха општења. Исто се тако изражавају правци простора, прошлост и будућност, безвољним покретима уназад или унапред, а „велико“ и „мало“ подизањем и спуштањем руку и т.д. Дођу ли уз ово даљи покрети, који наговештавају облик каквога предмета, описивањем његове слике руком у ваздуху, имамо онда · сједињене све елементе мимичког говора. Једно што се од њега још захтева, то је да афектом праћена представа, која се у мимици одсликава, не буде само прост израз сопственог душевног покрета, већ она треба да изазове исти душевни покрет, а преко овога исту представу и код других, на што би они под утицајем

„афеката, који би се и у њима свима појавили, такође одгово

рили, било истим било сличним изразним покретима. Тако се дакле развија једно заједничко мишљење, при коме нагонске радње све више и више прелазе у вољне радње, док у исто време представни садржаји, преко мимике, којим се они испољавају, ступају на прво место. Изразни покрет афекта постаје на тај начин, као његов представни садржај, манифестацијом представе, а саопштавањем онога, што је псјединац доживео, другоме, прелази ово у измену мисли, у говор. Ово развиће пак, природно, стоји у тесној вези и с развићем свију других психичких функција, особито с прелазбм афективних и нагон-

ских радња у вољне радње. 4 Каква је према овоме садржина оваквог једног мимичког говораг На ово се може укратко одговорити: говор је овај у свима својим деловима чулно очигледан и због тога непосредно разумљив, због чега се глувонеми најразличитијег порекла, могу споравумети већ приликом првога сусрета. Она различитост „његова почива на томе, што се његове ознаке, оно дакле, што се преведено изразом гласовног говора' може назвати његовим речима, састоји у непосредном и очигледном представљању предмета, својства и радња, које он приказује. Где је објект, о коме се говори, присутан, ту је просто покавивање руком или прстом на њега, најразумљивије средство за његово означење. Тако се пре свега „ја“ и „ти“ изражавају на тај начин, што онај који говори, показује на себе или | 2 ;