Учитељ

Деоба Јакшића | 503

Анђелија. Нијесам ти брата ошровала, Него сам -ше с братом помирила: Добила сам коња и сокола!

Дмитар. | Нити хоћу коња ни сокола, Него хоћу брата рођенога! „ја вам лових по гори зеленој, И не мотох ништа уловити. Намера ме доцне намерила На зелено у гори језеро, У језеру ушва златокрила, А ја пустих сивога сокола, Да улови ушву златшокрилу. Она му се не да ни гледати, Нето шчепа сивога сокола, И сломи му оно десно крило. Кад то видех, та одело свукох, И запливах у шихо језеро, Те извадих сивога сокола, Па ја питам тицу племениту: „Како ти је, мој сиви соколе, „Како ти је без крила твојега2“ Соко мени писком одговара: „Мени јесте без крила мојега „Као брату једном без другога“. Таф се сетих заповести луде: Да ми Анђа отрује Богдана Па ја узјах вранца великога, Брже пођох граду Београду Не би л брата жива затекао. Кад сам био на Чекмек-ћуприји, Нагнах вранца да преко не пређе, Пропадоше ноге у ћуприју, Сломи вранац обе ноте прве. Када вам се видех на невољи, Скидох седло с вранца великога, Пак завргох на буздован перни,