Учитељ

324 Учитељ

сем јаука гусала при којима „зацепти рубина“ и „заигра рибић“ има песама и мелодија где се болује од ашика и севдаха а уздах надима прса девојачка, да пуцају копче на јелеку, кидају се на грлу ђердани, а „сићана птица препелица умара коња и јунака“...

Јано, песниче Љубави!

Велика је љубав твоја према селу. — Ни пре, ни после“ тебе нико је није имао нити је дао селу као Ти!— Ти си село овековечио,

И сами називи твојих сеоских прича: „Добричине“, „Сељанка“, „Момче“, Девојче“, „Јарани“, „Зелени вајати“, „Пољско цвеће“, „Божићна радост“, и остали — одају човека рајскедуше, који је од срца давао срцу...

Ти си имао љубави за све: и за старост, и младост; и: и за сироте-богаташе и богате-сиротане, и за народ и за ову земљу! | Твоја љубав према старцима била је нарочито нежна.. Ту је љубав могао дати само онај, који је имао љубави према родитељу.

Твоја љубав према сеоским сиротанима била је оптимистичка. Твоји сиротани нису они сиромаси према којима друштво има свакидашње сажаљење и чији је страшан крај. Твоје: "сиротане свако воли, они су украс селу, то су рајске душе "богати спрошани.

Кроз твога „Хајдук Станка“ — који је својом родољубивом тенденцијом одушевљавао светле генерације за минулевелике догађаје — сазнали смо још заону Мачву, када није било шорева, него сваку кровињару и шиндралију китио зелени Китог, кога је, после историјског Мишара, слепи Српски трубадур Филип Вишњић песмом окитио, а Кулинова Кадуна јадом проклела.

Из тих кровињара и шиндралија Мачве и целог Београд 'ског Пашалука — у којима је кроз столећа гајена и љубави мржња, љубав за род, а мржња за угњетача — планула је на давно угашеном, смрзнутом државном огњишту Ватра Слободе, која је кроз столеће загревала, а око које се сада, после сто двадесет година, греје четрнајест милиона нашег уједињеног и великог народа!

2%