Учитељ

Рудолф Ојкен 31

фином осетљивошћу и талентом интројекције познао је Ојкен невољу свога доба. Сав његов живот и дела посвећени су савлађивању ове невоље. Ту и јесте његов значај. Он је прави пророк нашега доба, и он је тај на првом месту, који нам може помоћи и указати прави пут. Једва да је који философ, осим Ничеа, као он, онако дубоко познао непостојаност прошлих погледа на свет, и ниједан, као он, није познао тако прецизно невољу данашњега доба. Али с увиђањем и познавањем те невоље није још ништа учињено: Ојкен нам указује и на излаз из те ситуације, и ту је његов огромни значај. Он важи као обновитељ и реформатор немачког идгеализма. Шта је с тиме хтео» Потребно је пре свега прецизно одредити овај појам-идеализам. Реч идеализам спада у најважније у целој философији. Он обухвата читаву серију најразличитијих праваца мишљења, и немогуће је стриктно га издвојити. Под идеализмом, које је Ојкен обновио, не разуме се тежња ка идеалима, Тако се можда мислило на онај ранији. Говоримо о идеално настројеној омладини, и кажемо, да је груба стварност одузела свима веру у високе идеале омладине. Није увек јасно који су то идеали. Идеална девојкг зна врло ретко којим се идеалима и циљевима жртвује. Ко је у практичном животу невешт, и за њ се слабо брине, важи као идеалан. На ове стране идеализма не мисли Ојкен. Т. зв. немачки идеализам је нешто више од овог сањарења. Под метафизичким идеализмом разуме се признавање постојања једне духовне силе, једне духовне стране стварности. Ово духовно "стоји у директној супротности према материјалном. Материјализам је најјасније порицао присутност духовне силе и признавао саму материју. Духовно је по њему само извор из материје. И у времену натурализма духовној сили није се признавала никаква самосталност. Духовно је било и остало један део природе, и свака духовна манифестација сматраше се за нешто природно, нешто што припада прир. наукама. Најјасније се ово опажа у психологији. Дуже времена је психологија важила као прир. наука, и вероваше се да се она може познати помоћу природно-научних појмова. Заслуга је новијих философа, што су духовне науке одвојене на један засебан терен, те је природно-научно испитивање у овим наукама одбачено.