Учитељ

512 Учитељ

којима је он сликовито изразио сав огромни значај средине: „Наше умно и културно развиће, све оно, што ми називамо прогресом цивилизације, може да се упореди пре с растом биљке, него са слободним летом птице. Ми за увек остајемо везани за земљу, а гране могу расти само на стаблу... Овим се условљава неопходност географског расматрања нашега предмета“ (науке о народу). Не сме се, дакле, заборавити,

да је културна историја човекова само једна страна у ге0графском изучавању људских друштава, али не једина и не најважнија. За географију историја света у ширем смислу још је важнији фактор; напосе најважнија је историја земље, јер је она условни момент за тумачење и схватање рељефа датога · места и карактера сложених планинских наслага, а све то, најзад, директно или индиректно служи као праоснов и условни момент за све доцније географске елементе, увлачећи и завршавајући човеком.

„Географски облици области, облици планина и долина, распоред подводних и сухих терена, правац и пад река, биљке, животиње, карактер људских насеља, густина насељености, чак историско развиће ове или оне земље

условљава се геолошким узроцима и постаје схватљивим само при тим условима. ако смо ми у стању — да мислимо геолошки“ (проф, и Валтер).

На тај начин, говорећи о односу историје према географији, ми и овде хватамо неке конце, који везују географију са природним наукама, упоредо с главним концем, који везују географију са хуманитарном науком — историјом «човека уопште и историјом људске културе напосе. Због разноврсних веза географије и с природним и с хуманитарним наукама (у које сем историје треба рачунати и политику економију), А. Хетнер је био у потпуном праву када је казао, да „географија није ни природно-историска, ни хуманитарна наука, већ обе уједно“. Оригиналност и индивидуалност географије не налази се у материалу садржаја, већ у методу обраде тога материала.

Овде ћемо још навести упоређење географије с педагогиком, које изводи проф. 2. Мојман.

„Географија може позајмљивати резултате готово свих осталих наука. па ипак остаје као самостална наука... Ма колико би педагогика искоришћавала за своје циљеве резултате опште психологије, патологије, дечје психологије,

_ логике, етике и естетике, она увек прилази свима овим резултатита са нове, само њој својствене тачке гледишта, с васашшне тачке »ледишта, и, благодарећи томе, сви проблеми, који на први поглед изгледа да су проблеми · психологије, етике и т. д., мењају свој карактер, када постају питањима васпишања“.