Учитељ

612 - Учитељ

њих чак у Србију (тим се књигама приговарало да су премало српске) и опскрбљивао је и остале школе (тих се књига и сада нађе у нашој породици, — малених књижица са шареним, тврдим корицама и старим правописом, а за његова, живота било их је много, читаве вреће); бринуо се за попраBak цркава. Без прописаних програма, може се рећи без књига, без школских /зграда у данашњем смислу, без плате и ичије потпоре, без осигуране пензије, само са изгледом да ће се замерити властима, радио је предано и савесно свету про_ светну дужност. — Паша ИУ је једном. поручио да: ће га тако сасећи, да ће му највећи черјек меса бити уво! Па ипак је и даље радио. — Бегао је међу | усташе двапут, па се вра-

4 |

по своме начину. — Да је имао свој начин, своју педагогију, најбољи је доказ. то, да је оставио службу, кад су му аустријске власти забраниле тући децу: Свакако необичан разлог, али је био довољан да се“ нађе увређен један слободан човек, који је научио да ради "само по своме. Међутим то не умањује · - | значење улоге, коју је оњ_ Т. Судчевић. = одиграоу најтежим прии. ликама за нашу школу.

После је био општински АНЕ у Бихаћу, па је и то напустио. Умро је за време рата код сина учитеља, Милана | _ Судчевића, на Вел. Радићу. Сахрањен је, по нарочитој дозволи · владике, у црквеној порти у истом селу. Оставио је иза себе писаву биографију, која ви била. врло интересантна и поучна, јер је приказивала босански уста-_ нак. Њу је М. Судчевић, још пре рата, послао сарајевско!

| ћао и радио даље. Радио