Учитељ

44 Учитељ

Испричаћу, како сам ја обрадио Северну Шпанију строго у: духу радне школе. Моји ученици треба логичним мишљењем да стеку толико знања, колико је год могуће. Они треба да покажу, да су научили оно најбоље, што им школа за пут може дати: да су научили да читају карте земљопис"не. С картом у руци иде се кроз цео свет, претпоставивши да се картом уме користити. Земљописна настава, баш и кад на часовима тече живо, не вреди ни луле дувана, ако деца не знају земљописну карту да испитују. Са карте, са лица земље научити децу да сазнавају, јесте једно од најважнијих начела земљописне наставе. Али и овај сасвим интересантан посао може деци огадити, ако се читање карата врши сувом научношћу. На застави педагошког прогреса пише: Зашто радити у крутој и осорљивој озбиљности, када у веселости 6оље иде. С тога се ја трудим да деци начиним читање карата толико пријатним и радосним, колико је то могуће, и испричам им једну причу:

Пре једне деценије хтедоше два становника села, ко- · јима се није допадало у њиховој домовини, да се отселе у Америку, један је од њих био лончар, други земљорадник. „У сред Океана их затече објава светског рата. Њихова лађа хтеде да умакне гањању једног енглеског ратног брода и дође на обалу ове „далеке земље“ чију карту гледате.

„Коју земљу преставља ова карта». — запитах ја. Велико ћутање. Једно дете треба да погоди, да је ту престав„љен слив Ебра у Шпанији. Ја то не одајем. Речи су магла и дим и оне каткада спречавају творачко мишљење. Ко зна имена, верује да може говорити, и ако су му преставе нејасне и збркане. Моји ученици треба да приступе карти без предрасуди и без полутанског знања. Ко има уши да чује, томе карта казује три четвртине од онога, што вреди знати.

Ја најзад рекнем: „Ово је део Задње Индије или Аустралије, то је већ споредна ствар.“ „Аустралија не може бити“, одговори један. „Овде се степени ширине броје на више а код Аустралије на ниже. · „Тако је. Ово је дакле нека земља на северној половини „земљине лопте. Када су наша два пустолова сазнали име ове