Учитељ

ДЕЧЈА ДРУШТВА 173

вољи оштој, друштвеној, радо ограничава своју личну слободу у интересу једне опште ствари, у интересу реда који мора владати у друштву. На састанцима оно, на пр., не говори кад год му се проговори, него само кад му то допусти претседник збора. А с друге стране дете осећа добитак за ту жртву. Радом у друштву оно снажи и своје лично и социално осећање. Оно осећа да његово. лично учешће има неке вредности за општу, друштвену ствар. Од његове личне воље каткад (на пр. при гласању о каквом питању) зависи хоће ли једна општа корисна мисао победити или не. Дете се на тај начин, дакле, навикава да не мисли само о својим, него ио друштвеним потребама и долази потпуно све више до свести о односу појединаца према друштву. У правом дечјем друштву дете се израна спрема за савесно вршење доцнијих грађанских дужности. У настави, на пр. у земљописној, ученик само сазнаје да у људској заједници мора бити неког реда, да се, на пр. у општини, у држави, мора знати ко заповеда ко слуша, шта је чије право шта чија дужност. Али је то вербалним путем стечено знање бледо и мртво према сазнању које дете о тим стварима добије радећи у друштву. Овде оно не само сазна, него и осети шта је дужност шта право, овде оно не прими пасивно него увиди свесно да у једној заједници, ако хоћемо да она напредује, мора бити реда, да се једној крупнијој вољи морају потчињавати друге ситније, да се закони и правила морају од сваког поштовати и да се онај који се огреши о закон и правила мора казнити. У дечјем друштву дете доноси праве, из осећања потекле етичке судове о вредности како туђих тако и својих поступака. При бирању чланова оно пази да изабере оне другове који имају више моралне вредности. Али оно се труди да и своју моралну вредност повећа, пази на сваки свој поступак, чува се да се не огреши о морална и друштвена правила, јер зна да ће само тако стећи поверење својих другова. У дечјем друштву, напослетку, дете добије и оно што у вербалној моралној настави никад тако поуздано не може добити; у његовој се свести образују и после све даље развијају и јачају осећања без којих не може бити напретка у људском друштву: осећање солидарности и осећање потребе да се за опште добро ради исто онако предано као и за своје лично добро.