Учитељ

190 Учитељ

гошког практичног искуства, поново вратио на лајпцишки универзитет, где је (1858—1860) довршио своје академске философске и педагошке студије и докторирао, теи формално запечатио своју зрелост, и способност за озбиљног педагошког делатника вишег стила. За време овог другог бављења на университетским студијама израдио је Дитес две расправе, које су му биле награђене, те је тиме већ стао улазити и у ред педагошких писаца реалистичког правца.

После свега овога отпочео је тек своју службену каријеру: прво, као подректор реалке у Кемницу, после тога је (1865) позват за ректора чувене учитељске школе у Готи, а три године доцније (1868) био је позват у Беч, за ректора нове више педагошке школе, „Педагогијума“, где је остао на служби 14 година (до 1882), када је дошао у пензију, али рад не прекидајући.

За време службовања у Бечу о је Дитес највећу делатност, како на педагошкој. књижевности, тако и на другим пољима просветне делатности, као нпр. као члан Земаљског школског савета за Доњу Аустрију (1870—1878); од 1873 као посланик трећег бечког округа у аустријском рајхрату (нар. скупштини). На оба је места Дитес захтевао врло енергично и врло разложно преображај народних школа у «лободоумнијем духу, и побољшање учитељског стања. Осем тога био је и члан испитне комисије, итд., итд.

Радећи тако, и пером и речју, на побољшању школа и наставе у њима, у напреднијем и слободоумнијем духу, морао је доћи у конфликт: с једне стране са католичким свештенством због предавања хришћанске науке и свештеничког туторства. над основном школом, а с друге стране са хербартијанским учењем. Због многих педагошких питања, он се, према свом образовању и педагошком искуству у самој основној школи, није могао сложити са хербартовцима, већ их је окривљавао за многе и многе ствари у којима нису хармонирали. Дитес је у оно време сматран као педагошки слободоумни прогресиста, који је, задахнут још у својој младости слободњаштвом 1848 године, целога века потом проповедао самосталност и слободу: и школе, и учитељства, и наставе, и религије; Хербарт је, напротив, сматран као педагошки блажи конзервативац, који све калупи у строго прописане форме, не допуштајући никакве веће слободе ни само-