Учитељ

166 Учитељ

томе и удешавају своје исказе, Али и иначе, и тамо, дакле, где учитељ у школи увек правилно ради, где се нарочито стара да му ученици само истину говоре, не можемо се на дечје исказе поуздано ослонити. Изводећи моралне поуке из прича, деца махом говоре оно што знају да је или да није добро, што школа, књига, учитељ цене као добро или каонедобро, а ретко, а можда и никако оно што она сама осећају да је лепо, да је добро, или да није лепо, да није добро. Етички судови, међутим, као и естетички, само су онда прави етички одн. естетички судови, кад су израз осећања онога који их исказује. На основи свих тих чињеница, данас се и најправилније вршена вербална настава о моралу цени као једва довољна. Деца треба да доживе што више тренутака у којима ће се код њих јављати осећања одобравања или негодовања својих или туђих поступака. Таквих доживљаја имају деца у свом обичном животу и пре него што пођу у школу. Деца живе у једној заједници, у породици; њихове поступке, добре и рђаве, оцењује њихова одрасла околина; слушајући те оцене, она почну све више и сама оцењивати своје поступке, а после и туђе. Деца, као што видимо, не долазе у школу без икаквих етичких способности. При свем том је морал дечји, као што смо већ напоменули, и у току школовања у основној школи на веома ниском ступњу. То долази с једне стране отуда, што се оцењивање дечјих поступака од стране одраслих у родитељској кући махом врши више са дисциплинског него са чисто етичког гледишта. Добри су поступци делом они који су у сагласности са вољом васпитачевом, рђави који су у противности са том вољом. С друге стране, уколико и има правог етичког оцењивања од стране родитеља и других старијих у кући, дете, егоистички надарено, није у стању да схвати такво оцењивање као што треба, те остаје и даље у већој мери себично. Стварајући у дечјој свести претставе о моралном поступању, вербална морална настава поправља ствар само донекле: дете у школи сазна шта у људском поступању људи цене као лепо, а шта сматрају да није лепо. Дидактичком вештином може се постићи и то, да се ученици мислима и осећањем колико-толико пренесу у туђе побуде и радње и да се код њих јаве какви-такви етички судови о тим радњама. Али ће све то бити недовољно за подизање дечјег морала. Деца треба