Учитељ

470 Учитељ

тврди писац, да се чула развијају, у главном, у детињству, грех је оставити децу са неразвијеним слухом без помоћи, у време школе, те да остану на оном са чим су и дошла у школу. Мисао на своме месту.

Али није ствар само певати. Ваља знати песму изабрати. Писац је за то, да се у школи највише певају народне песме. Оне су по његовом оправданом мишљењу, једноставне и лаке; оне су најразумљивије и по својим општим особинама, по побудама у мелодији (основним покретима), махом са доста сличности, израз су наше народне душе. У ове песме ваља убрајати радове (не све) који су постали прерадом наших народних песама. То су радови Ст. Мокрањца, П. Крстића и других наших музичара у чијим су радовима мотиви народни и даље остали у песми, али су песме добиле пунији музички облик и богатију опрему.

За избор уметничких песама писац поставља три битна захтева: питање о музичкој вредности песама, о њиховој изводљивости, о певању у више гласова. Овај прави захтев испуњавају песме кад су од праве уметничке вредности а уз то се деци допадају. Да се ово постигне нужно је да се певају нарочито у почетку само разумљиве песме. са разумљивим лаким мелодијама. Други се захтев постиже кад се бирају песме великих интервала, тешких модулација и тешког и сувише спорог ритма. Трећи захтев писац оставља увиђавности учитеља.

Црквеним песмама писац не придаје васпитну вредност. Грчке мелодије у њима противност су нашем народном духу, неразумљиве због језика на коме се певају узроци су њиховог слабог или тачније говорећи никаквог васпитног утицаја. Али ако се оне певају ради неке другостепене вредности, њих ваља по мишљењу писца, превести на народни језик. Сасвим тако.

За наставника су од неоцењиве вредности упутства што их писац даје у питању музичке припреме, у питању припреме за певање појединих песама, у питању хигијене гласа, у питању најближих упутстава за рад и питању једног угледног предавања из наставе певања. У свима овим питањима писац се јавља као добар познавалац питања кога расправља а уз то савршен практичар који прецизно одређује границе

" дечјег усвајања песме.

За наставнике са мање музичкога дара и мање музичке културе нацрт једнога предавања на крају књиге од неоцењиве је вредности. У њој је пуно подстицаја да се на часу. певања заиста пева и радује а не кука и жали како се то у нашим школама често догађа. Само то па би било довољно, да се ова књига препоручи свима учитељима народних школа као најбоља књига ове врсте, што се код нас до сад појавила.

Ми је за такву сматрамо и као такву препоручујемо.

Драг. М. Михаиловић