Учитељ

Педагошки и социјални услови радне школе 485

централни педагошки интерес био је у испитивању детета и изналажењу метода који ће помоћи, да му се што лакше преда извесно знање или се васпита за извесан циљ. А васпитни циљеви су били више мање слични. Коменсково морално савршенство човека слична Богу или Песталоцијева човечност, Кантов категорички императив или Хербартов морални карактер, стоји скоро на једној истој линији. Ниансе етичке или философске, не играју у томе толико велику улогу, колико сами методи и путеви којима се циљу иде. Чак и Русовљево блаженство у природи и природности, ма како се супстанцијелно разликовало од других циљева, остаје у основној замисли остваривања на истом терену са њима. Код свију је главна ствар, да се детету да једно одређено знање и васпитање. Шта се има постићи, зависило је од опште или субјективне мисли онога времена; у томе правцу, ишло се по гдегде у крајњи натурализам, као што је случај са Русо-ом, али се ни у једном случају није полазило од социјалне целисходности, тј. од самога живота. Требало је да протече више од једног века, да у томе интервалу на сцену историје дођу читаве социјалне класе, које су у доба Русовљево биле само непризнате количине; требало је да потече много људске крви, докле се није омогућило, да се друштвена мисао израђује под импулсом нових социјалних класа, и да се кроз њу манифестују нови погледи на цео живот па и на педагогику и школу. И као што се на свима питањима јавило извесно диференцирање погледа тако се исто и по питању школе и педагогике јавила осетна разлика између мисли старога и мисли новога доба. Прошлост је дигла педагогију на степен једне философије и једне вештине. Она је васпитну праксу дотеривала на један или на други калуп. Али у последњој линији све је то имало изглед једне строге системе у коју је требало упасовати живот. Нова мисао, напротив, не показује склоности за круте системе. Она се ослања више на импулсе живота и води рачуна о просечним потребама и просечној свести. Она не осећа потребу да се оптерећује високим етичким циљевима који остају увек далеко, него тежи да нађе један реалнији контакт између онога што школа хоће и онога што живот хоће. Зато се критички став нових погледа задржава више на задатку и структури старе школе, него на њеним методима. „Ми се држимо негативно према старој школи, не само због недостатака њених метода; нас куд и камо мање задово-