Учитељ

484 Учитељ

него здравога смисла. М кад се дође до триумфа, нове ствари и нове идеје су само наставак а нису почетак. Тако то бива свуда и тако бива и у педагогици.

Кад се је пре неколико деценија у педагошкој науци учврстио Хербарт, мислило се да је у систему школског рада и васпитања нађен један вечити пут. Али то је трајало само кратко време. Увидело се брзо, да је хербартизам на крају крајева ипак једна субјективна концепција, и она је у толико пољуљана. Јер субјективна мисао, ма колико била научна и опште призната има чудну тежњу, да се каткад вине изнад стварности. Тада јој се деси несрећа те се сукоби са животом, а кад дође до спора из"међу књиге и живота, онда је живот увек тај који има право а кита га нема. Да сада се то у педагогици, као и у свима на укама дешавало врло често, не само Хербарту, него и многим другим педагошким доктринама пре њега, које су своју базу тражиле само у науци али не и у животу.

Било је у педагогици и дивних реалних духова, који су генијалном интуицијом осетили стварност, али време им није дало да је виде сву и да је схвате у онаквој узрочности, као што је то могућно данас у доба општег полета људске мисли. Реализам Коменског, Песталоција и Русо-а ишао је до задивљавајућих закључака, али се ипак није постављао на једно шире тле. И код једног и другог и трећег, полазна тачка у посматрању била је, дете, и оно је у једном правцу као стварност схваћено врло добро, али се тек на основу познијих посматрања и развоја људске мисли знатно проширила општа узрочност дечје егзистенције, и тада се увидело, да дете ни је само једна физиолошка и психолошка стварност, него је у исто време и социолошка стварност. ИМ ту је управо граница између новога и старога реализма. Коменски је са Русо-ом подвукао педагошки натурали- | зам ако се тако може рећи, јер је у сплету онда познатих чињеница, то била једина могућност, да се духовни развитак детета стави на што реалнију и конкретнију основу; али и један и други, стојећи под утицајем социолошких и философских схватања свога доба, нису могли да просуђују о васпитању у вези са многим чињеницама које у то доба нису долазиле у обзир савремене мисли.

Међутим, васпитна идеја трпи утицај живота и времена много више него утицај теорија и норми. У прошлом периоду,