Учитељ

666 Учи те

и

ИСТОРИЈА ВАСПИТАЊАИ НАСТАВЕ

Монтењеви педагошки погледи

Мишел д' Монтењ (1533—1592) је један од првих претеча васпитног реализма, који ће се развити у 17 веку. Потомак старе племићске породице, Монтењ је био нарочито васпитан. Његов отац, дугогодишњи претседник општине у Бордоу, васпитао је младог Монтења сасвим слободоумно и без уобичајене строгости. Да би избегао разнежавање у родитељској племићској кући и да би му син што боље упознао народ, којим ће доцније управљати, отац је послао Мишела у једно своје село. Образовање је одмах почело латинским језиком. Учитељ је био један Немац, који није знао француски, а и сва околина малог Монтења морала је с њиме говорити само латински. У својој 6 години Монтењ је ступио у колеж, а доцније је студирао правне науке. Био је саветник у парламенту Бордоа, а под старост изабран је и за претседника.

После очеве смрти (1571) повукао се је из јавног живота и у самоћи старог замка писао је своје „Огледе" (Е5хај5), разноврсне мисли изложене у три књиге. Мисли које се односе на ва: спитање разбацане су по разним одељцима. Најважније су две главе у првој књизи; 24 О педантизму и 25 О васпитању деце. У првој се утврђује циљ васпитања, а у другој методе.

У Монтењево време борила су се два васпитна гледишта: старо сколастичко и ново хуманистичко. Прво је сматрало васпитање као радњу која има да спреми верне поданике цркве, а друго гледа васпитни задатак у опште човечанском образовању. Монтењ је под утицајем хуманиста, али их далеко превазилази. Сем тога код њега се примећује врло јак утицај грчке антике, нарочито Сократа и Платона. —

Монтењ се храбро и одлучно хвата у коштац са вековном традицијом у васпитању и настави, која је била оличена у ауторитету и механизму. „Сваки је од нас богатији него што мисли да је, али нас васпитавају да од других узајмљујемо и да од других просјачимо. Уче нас да се више служимо другима него самим собом“. — „Као што птице често траже зрна и нађена не једу већ их носе у кљуну да тиме хране своје младе, тако наши