Учитељ

Монтењеви педагошки погледи 667

педанти краду своје знање из књига, примају га само на руб усана да га опет предају даље и распу на све четири стране. Али најгоре је што ученици тих педаната и њихови васпитаници такође се тиме не хране. Тако знање иде од руке до руке, само да се њиме блешти, забавља, да се о њему прича“. —

Монтењ сматра да је породица по природи најпозванија да васпитава децу. Међутим родитељи често немају за то ни умешности ни времена, а што је најгоре „Природна љубав чини чак и најпаметније родитеље меканим и попустљивим. Они су неспособни да казне дете, нити да га хране једноставном храном, а то је обоје баш тако нужно, као што није нужно да се дете при ходању вечно води, него да са нешто опасности научи слободно да иде и ради“. — Из тих разлога Монтењ препоручује да се дете васпитава изван породице. Најбоље је да један васпитач васпитава само једно дете, јер само тако се може упознати дечија индивидуалност, према којој се треба управљати.

Први услов за доброг васпитача је бистар разум, затим љубав према омладини, способност прилагођавања и помагања деци. Зато при избору васпитача треба више пазити на његову умешност, но на ученост. Монтењ сасвим тачно уочава тежину васпитачког позива: ,.Ја о васпитању не знам ништа више, сем да се највећа тешкоћа и најважније човечије знање сусреће онде, где је у питању физичко и морално образовање деце“. — Овде није случајно изостало интелектуално образовање. За Монтења није циљ васпитања знати што више разноврсног знања напамет, него је циљ да се оно што се зна, добро зна и уме применити у практичном животу. Он непрестано понавља „Моја је наука у томе, да учим живети“. Његов идеал није учен човек већ отмен човек (гајапје ћотате). Васпитање има хармонијски да развија душу и тело. „Добро васпитање је оно, које развија тело и душу до могућег степена савршенства“.

У школама има и сувише предмета који само дају знање, а мање се обраћа пажња васпитању врлине и добрих људи. Међутим потребно је прво образовати доброг човека, па онда за извесно занимање. Не васпитава се само дух, нити само тело, него цео човек и васпитање је важније од наставе. Учити треба све оно што ће нам касније кад одрастемо требати у животу. Треба ограничити давање самог знања, пошто слаби енергију и вољу за рад, а то је баш најважније. „Претерано учење гуши дух исто