Учитељ

Фридрих Фребел и модерна педагогика 769

У свему стицању сазнања треба поћи од саморадње детиње. Саморадња детиња је потреба његова духа, јер је дух сама активност, делајући дух остварује сеобе теб тако «одређује своју судбину т. ј. рад је одређен сопственим мотивима, ми га изводимо из својих сила, те је стога једино саморадња у стању да изврши фактично еволуцију детињега духа. Према томе васпитање прихвата та дана интересовања дечја, даје им правац и води их извесном циљу, до којега деца не би никад сама дошла. Видели смо, да је Фребел изводио своја начела у пракси тако, што су деца у његову заводу живела правим животом, радила, откривала и живела у заједници, која је имала заједничке циљеве и радове, и где је свако дете могло да развије своје индивидуалне особине. Дакле је за Фребела васпитање процес, који полази од спонтане активности и урођених интересовања дечјих, а завршава се применом стеченога сазнања.

Мисао еволуције, која се јавља у његово време примењује Фребел и на васпитање, а ова мисао му је оригиналнија и дубља но оне, које смо пре навели. Он налази да сваки ступањ развитка чини затворену целину с оним ранијим, да почива на ранијем и носи у себи клицу за доцнији ступањ. „Закон развитка и образовања по коме потпуно и савршено нижи "ступањ развија оно више на следећем ступњу опажамо ми и "сазнајемо и у развитку човечанства. МИ идемо свесно за тим ступњевима, који су одређени природом, духом, наклоностима и најунутрашњијим нагонима. Ми видимо тај закон како у природи тако и у људском роду; отуда је услов, од којега ми У своме васпитном раду не можемо одустати, да ниједног васпитаника не препустимо на виши ступањ ни у виши разред, док није образован на нижем ступњу, да ниједнога не уздигнемо на виши ступањ, док га његова снага и наклоности не одреде за то"

Исто је тако размишљајући о путевима, којима би могао да оствари своју мисао о васпитању предшколскога детета увидео оно, што је најкарактеристичније за детињство. Васпитање треба да пође од нагона детињих, али сви ти нагони чине у првом детињству дифузно једнство; дух и душа детиња, осећање и опажање сливена су у јединство, стога је задаћа васпитања да диференцира то јединство и да га доведе до вишега јединства образованог човека: У тој мисли Фребеловој видимо да је дете за њ биће, за које је карактеристична недиференцираност у доживљавању и у свести, дакле за њ је дете квалитативно другачије од одраслога човека. Он је интуитивно осетио ову истину, те је стога претеча ове мисли модерне психологије. Ово диференцирање дечјих духовних снага постиже се: игром, „која је највиши степен развитка де"тињег, човеков у то време, јер је она слободно изражавање

Учитељ . 49