Учитељ

Земаљска школска изложба у Београду 65

Управо у оној врсти школског рада, где смо ваљда најбогатији, и где смо могли највише да покажемо, није изложба

„донела оно, што се могло очекивати. То је женски ручни рад.

Читави крајеви, и то управо такви крајеви који се нарочито истичу својом народном ношњом, нису у изложби заступани, или су заступани тек с неколико предмета од споредне вредности. Потпуније је заступљен Земун и Сплит, а Славонија, Посавина, Босна, Јужна Србија и многи други крајеви нису претстављени управо никако. Не знам, што је томе разлог, али је свакако велика штета, што учитељство није приклонило томе више пажње. Онолико, колико се налази изложених предмета те врсте у овој изложби, може се наћи врло често и у изложбама појединих места. Тако је на пр. у мариборској локалној изложби било више предмета из женскога ручног рада, неголи у овој изложби, која је требала, да прикаже рад народне школе у читавој држави. Држим, да је рад око приређивања изложбе био одвећ препуштен на вољу учитељству, па су се због тога многи апстинирали. Поред предмета, који су рађени према народним мотивима, има и доста таквих, који «су имитација туђинских радова. То се не може одобрити крај богатога избора чисто народних ствари, које се могу радити и у крајевима, где нема оригиналне народне ношње, Врло је

добро, што је у многим изложеним радовима спојено лепо

са корисним, како и треба да буде, — дете нека у школи ради такве предмете, које ће моћи и употребити у животу.

На многим ручним радовима, што их треба да раде дечаци, опажа се да није довољно пажње приклоњено томе принципу. Има предмета, који немају управо никакве практичне вредности. На пр. чему да дете израђује секиру из дрвета, кад такве секире нигде нема, нити се она може да употреби. Истина, тиме се развија способност руке, али зар се не би њезина способност једнако развијала и израђивањем каквога корисног предмета Рад се разликује од игре, или које друкчије забаве, тиме, што има одређену сврху. Лакше ће се забавити дух детињи радом, којему оно види сврху и корист, неголи радом, који је без праве сврхе и има све ознаке игре. То се не противи израђивању различних модела, који имаду сврху,да помажу наставу, тек би и такве радове ваљало свести на минимум и изводити их најпростијим средствима, тако да се са што мање труда постигне сврха, која

"се очитује у томе, да дете тачно упозна неки предмет. Штета

је на пр. кад се много труда и вештине улаже у такав рад, где је јасно, да би се дечје способности могле корисније употребити и развијати израђивањем предмета, који ће детету требати. Такав би рад дете већма веселио и оно би се тиме навикавало на схватање користи рада. Нарочито ваља похвалити

Учитељ 5