Учитељ

402 Учитељ

што је очевидно погрешно.) Изузетак чини чувени бечки лекар за болести уха Урбанчић. Он је први јасно истакао раз· лику између ејдетских слика и претстава, и то у овим речима: „Код оптичких слика памћења треба разликовати просту прет"ставу о ономе што се видело и опажајне слике памћења. У првоме случају визуелни утисак који је претходио бива само претстављен, у другоме напротив он бива субјективно поново гледан. Може се човек јасно сећати онога што је раније видео, може га подробно описати, чак и показати, а да га зато ипак нема нужним начином у своме субјективном опажању, док напротив опажајна слика памћења обнавља визуелни утисак као такав у једној чак халуцинаторској јасности, при затвореним "очима, или у мрачном простору, кадшто и при отвореним. очима а)

Међутим у ово питање о „субјективним опажајима" т. ј. о ејдетским сликама и њиховом значају за наш душевни живот унео је највише светлости, као што сам казао, марбушки психолог и философ Е. Јенч са својим ученицима. Пре него се упознамо са њиховим резултатима показаћу на неколико примера, шта су то ејдетске слике. Уметник Виљем Блаке вели о себи: „Ја замислих у своме духу човека, поставих га на столицу, где га опазих исто онако јасно, као да се он стварно тамо налазио и то у одређенијим и живљим формама и бојама. С времена на време ја погледах према уображеној фигури и почех малати, прекидах кадшто рад да бих испитао положај, тачно онако као кад би оригинал био преда мном. Свакипут кад сам бацио поглед на столицу ја угледах човека.) Исти такав случај имамо код гравера Томе Касимира Рењола. „Кад гравирам“, вели он о себи, „ја копирам; ја своје дело видим на плочи: контуре, ефекте, и то до најмањих ситница'".

Оваквих или сличних случајева имамо код многих уметника. То је навело Х. Тена, па и Гетеа, који је лично имао способност ејдетичара, те су тврдили, да без те способности нема правог уметника. Теново мишљење је с правом побијао Фло-. бер, а Гетеово тврђење побија О. Крох на основу својих проучавања. Против таквог схватања уметничке фантазије говоре и те чињенице, што и међу обичним људима, па чак и међу слабоумнима имамо изразитих ејдетичара. Један типичан пример имамо у доживљају Пт. зећлу., једне од најбољих општих лич-

ту Да се слике као прости репродукши, т. ј. као прости репродуковани садржаји морају разликовати од претстава као репрезентаната нечега што оне саме нису, ја сам показао у својој расправи „Интелекат и воља,“ у „Мисли“ за 1920 годину, и то у свескама 19 и 20.

2 (О. Кгоћ наводи у своме делу „Зибјекнуе АпзсћаципозбИдег ђег

Јивепасћеп“, 1923, 30. Ктоћ н.н. м. ст. 129.