Учитељ

Тристагодишњица од смрти Кеплерове 541

«осигура будућност своје жене (друге) и четворо незбринуте деце. Велико је питање, да ли није ова нада сама по себи била вар„љива, али је Кеплерова смрт уништи сасвим. Његови су потомци, по веродостојном сведочанству једнога старијег сина, који је у време смрти очеве већ био студент, а после као лекар радио у Кенигсбергу, заиста у кратко време после тога пропали у најцрњој беди. Кеплер би могао да каже као наш праотац Јаков: „Године мога живота кратке су и опаке“. И са судбином његовом има спољашњи ток Кеплерова живота донекле сличности. Немирне прилике тога доба терају га од места до места: Грац, Праг, Линц, Улм и Саган су главна места његова рада, а ниу једном од њих није му било суђено да трајно борави и мирно ради. Могло је боље да му буде, да је био приправан, да буде попустљивији у стварима вероисповедним. Да је испунио наде неких чланова дружбе Исусове на чије би наваљивање једино допустио тадањи надвојвода, Фридрих, да се врати у Грац у "време, када су сви евнгалични црквени и школски радници били изагнани из Штајерске, и прешао у католичку вероисповест, мотао је и даље сасвим мирно да остане у Грацу. Да није после "писао војводи од Виртемберга, да му није могуће да призна учење о причешћу по форми конкордие, била би му осигурана "професура у Тибингену. Али му је било немогуће да мења своје убеђење — научно баш као ни верско — што се можда и не би од њега тражило, већ само да га не напада. Упореди ли се међу-тим његова судбина са судбином једног другог радника, који по прилици у исто време служи истој науци, с Галилејем, пада се у искушење да се поверује, како је управо Кеплерова верност убеђењу и смелост у стварима вероисповедања прибавила њему поштовање свих па и самих властодржаца, те га тако мимоишла судбина, која је после снашла млађега Талијана. Кеплер је савет свога тибиншког учитља математике, Местлила, да не покушава да доводи у сагласност с библијом Кеплерово учење о двоструком кретању земље, већ то учење износи увек као "хипотезу, додуше примио у првом делу, али не и у другом, као што му није ниједнога тренутка пало на ум да дела по жељи „свога прашкога учитеља и претходника, Тихо де Браха, израженој у његовој опоруци, да он у настављању посла, у којем «се ослања на Тихо де Браха, узме за основу његов систем, који је необична веза Птоломсјева и Коперниковог система. Он је 'Коперниково учење, да је земља планета у реду осталих, и да се она као и остале планете окреће око своје осовине и сунца је необична веза Птоломејева и Коперниковог система. Он је само открио законе тога кретања, већ их је и објављивао, што би било бесмислено, да је Кеплерово учење претстављао само као хипотезу. И ниједан други суд није га оптужио, док је послушнога Галилеја који је био врло далеко од тога, да заиста изговори славне речи: „А ипак се окреће“, које му меће у уста