Учитељ

570 у Учитељ

аналогу човечјој вољи, приписује Августин и мртвим стварима, шта више, сва бића нису у ствари ништа друго него воља.“ Све се збива у знаку воље. Августинов принцип воље, који се изражава у љубави, сједињује истина ствари које су по античном схватању биле умом основане и учињене самосталним, али однос између активне воље и радње ума није једноставан. Религиозни моменат који је одсудан за целокупну филозофију Августинову долази ту потпуно до важности. Највише сазнање истина припада највишем бићу, богу. Човек не може доћи до истине помоћу сопствених снага и сопствене делатности. Такво сазнање постиже он само милошћу божјом, која се показује у откровењу, „преображењу , дакле, не својом активношћу, већ пасивним путем. На тај се начин не негира божја радња ума док се човечја оглашава за условљену вером. Али Августин говори код отпадника и безбожника 0 радњи ума, чији су резултати привидне истине.

" Откровење добија само онај, који савлада све сметње што у земаљској држави стоје насупрот његовој доброј вољи, и који «се предаје богу с целокупном делатношћу свога живота. У овој вези човека с богом гледа Августин спасење од греха, остварање свога идеала и, по његову схватању, идеала сваког човека, остварење божје државе у којој се једино може наћи савршен живот. Милост божја уздиже човека до заједнице сњом, тј. до становника божје државе која је још једино анђелима настањена. Тој држави насупрот стоји земаљска држава, основана на првом греху. Њени су становници поред демона, тј. анђела - отпадника, још и они људи који се боре за чулну природу и привидне вредности, пријатности, моћи и власти. Њихова је воља постала зла и задржава их у греху, пуштајући их да траже највише до'бро у овом животу (Августин устаје овде против филозофа који на овом свету траже највише добро). Али сва добра човечјег "тела и душе, пријатност и врлина, узбуђење и мир, жудња и порок на једној страни, а осећај, сазнање, мудрост, блаженство на другој страни, само су привидна добра без вере у бога; они су једна стална патња која се и код оних на овом свету, који имају врлине, изражава у унутрашњој борби духа с месом. Да издржимо овај унутрашњи рат, можемо само помоћу божјом.

24 Упор. Епскеп, н. н. м,, стр. 216.