Учитељ

Хришћанско-средњевековно схватање света 569

није могао одвојити од свога времена и духа који је уопште: владао тада, а његово је доба показивало интерес за телесни свет, за земаљску државу само уколико је она долазила у питање као производ вечне воље божје која све обухвата и ствара. Упоређено с античким схватањем природног догађања показује се доиста разлика, јер на место вечнога ума ступа воља, из које ум произлази, као праузрок догађања, али због тога не можемо: ипак да забележимо никакав битни, принципијелни напредак. Исто онако као што је Аристотело осећао везу у природном догађању, али је није схватио, те ју је заменио степенастим редом ствари, послужио сем Августин тим излазом, истом постепеношћу, полазећи од највишег бића, бога. Он каже: „Јер док је: бог највише биће, то јест на највиши начин јест (постоји), те је: због тога непроменљив, дао је он стварима које је створио из ничега - да јесу (постоје), али не највиши начин као он сам; и то: дао је једној више бића, другој У и уредио тако природе бића (еззепшае) по ступњевима“. Насупрот највишем бићу не може се ставити ниједна створена ствар, већ само не- -биће: (непостојање). „Ономе наиме што јест, супротно је оно што: није.“ Бог као највише биће створио је само добар свет, што је: наговештено и у библији речима: „И видје Бог да је добро“. Зло није створено, оно постаје из сопствене човечје воље, кад. се „у горе претвори и поквари грехом и тако буде лишена светлости непроменљиве истине.“ Према томе зла воља није снага. која за себе постоји и дела, већ води своје порекло од отпадања. од онога, што на највиши начин постоји, к оному што је мање“. Свако отпадање је својевољно и не значи скретање ка | злу које постоји поред доброга, већ само повреду правилнога: реда, пошто се љуби, тј. хоће ниже место вишега. Држање “о произлази из такве недостојне љубави тј. хотења води греху.“ Према томе је човекова воља узрок свега доброга и зла.

Тако видимо ми вољу као средишну тачку Августиновог схватања света, као праву суштину целокупног душевног живота.. Од прапочетка показује се она у душевном животу човечјем.

"као тежња за одржањем и благостањем. Све животне појаве, цела област психичких радњи нису у ствари ништа друго: до разни начини деловања воље, на којој почивају. Тежњу,

22 Собеззјааћ, ХИ 2, стр. 77; Х1, 22, стр. 48; ХИ, 7, стр. 87. 23 Упор. Оонеззјааћ, Х,, 8, стр. 88.