Учитељ

Хришћанско-средњевековно ·схватање света 575

низ мислилаца покушавао да се битно држе августинизма а ипак да приме Аристотела (Мафћаеца ар Адпазратфа, Вопауепфшта у 18 веку), Јован Дунс Скотус (Ј. Оплз ЗКоћиз, око 1270—1308) који је због свога критицизма и оштрине мисли назван Кантом Средњег века. Скотус је оштроумно (»аосћог зиђнић5«) критиковао све системе свога доба, удубио је Августиново. схватање у облику који је спречавао стапање оба главна правца, и тадањем филозофском испитивању показао пут, на коме су религија и наука ишле једна поред друге али не једна у другу. Захваљујући њему и доцније Окаму (УУЏћејт од Оссашт-а, У 14 веку), учење о двострукој истини постало је „пропусница за световну филозофију“ а провала између ње и теологије непремостива. Световно посматрање ствари хватало је све више корена и доминантни положај цркве према држави није изгледао. више тако по себи разумљив, те се већ код Дантеа појављује. равноправност место потчињености. Насупрот Томи тврдио је Дунс да се разум одређује вољом као основном радњом душе („примат воље“), да је, дакле, воља слободна, независна и као таква порекло целокупне душевне делатности (,индетерминизам"). И божја воља је узрок саме себе док је она по Томи била. зависна од божјег ума. Ум је управљен на истинито, воља на добро, и прво је више од другога: бог ствара добро, јер га је својом божанском мудрошћу сазнао као добро, мислио је Тома. Супротно је тврдио Дунс: управо зато што Бог хоће, нешто је. добро, а не да га он хоће зато што је добро, јер, као што је Окам рекао, бог је могао све и друкчије да нареди да је хтео. Последњи циљ човеков, блаженство, почива према томе на вољи. која тежи богу и састоји се у љубави, а не у учествовању у божанском бићу које се постиже сазнањем, као што мишљаше Тома.

Поред свега колебања тамо и овамо развитак је ишао даље у два јасно обележена правца. Учење Томе Аквинског нашло је своју последњу обраду у немачкој мистици, чија је глава, Јован Екхарт (Ескћат, 1260—1327), повукла крајњу конзеквенцу из интелектуализма: идентификовање онога што јест (егзистенције) са сазнањем. Обоје су сједињени у божанству коме не при-

8 Упор. 8. Е. Шррз, н. н. м., стр. 141; Улпдејђапа, н. н. м., стр. 276.

% Упор. Џеђегуев, П, стр. 571; М!пдејБапа, н. н.м, стр“ 216 СА БА Глрр5, н. н. м., стр. 142